Revolucije kao put u bedu

Niz takozvanih revolucija u boji na prostorima bivšeg SSSR pokazao je ozbiljnost namera Zapada da naprave ”pojas otuđenja” oko Rusije i nesposobnost nacionalnih elita da razmišljaju u geostrateškim i istorijskim razmerama. Postradao je kao i uvek narod. Njemu su obećali demokratiju i procvat, a dobio je siromaštvo i permanentnu nestabilnost.

Moldavija, Kirgizija, Gruzija, a sada i Ukrajina u punoj meri su osetile na sebi ono što se obično naziva spoljni uticaj. Evropa i SAD prećutno su objavile ove zemlje za zonu svojih posebnih interesa. I, naravno, intres nije bio u razvoju ili preobražaju tih zemalja kao takvih, već u stvaranju na njihovoj teritoriji elita sa jasno izraženim antiruskim trendom. Zapadni partneri Moskve su ovde više nego uspeli, mada ovi uspesi nisu večni. Ništa nije večno pod suncem. U suštini računalo se na političko ili čak direktno finansijsko potkupljivanje političara, poslovnih i društvenih krugova, koji će, po zamisli evroatlantskih režisera, konačno izvesti svoje zemlje van uticaja Moskve.

Nema broja milozvučnim programima koji su pratili ovaj cilj. Koliko samo vredi Istočno partnerstvo. Ili pokret u stranu pridruživanja EU. Ukrajina će još dugo kusati posledice neuspešnog ulaska u prijateljsku evropsku porodicu. I, razume se, napori NATO-a dopunili su tu aktivnost. Jer samo u rezultatu partnerstva sa Zapadom ista ta Gruzija, na primer, nepovratno je izgubila Južnu Osetiju i Abhaziju. Evo šta je tim povodom rekao politikolog, direktor Međunarodnog instituta za najnovije države Aleksej Martinov.

- Stejt Department SAD, Kondoliza Rajs lično je koordinirala ove prjekte, počev od 2004. godine u Ukrajini, zatim u Gruziji, zatim u Kirgiziji. Zatim se slična obojena revolucija zagrcnula u Uzbekistanu. Ona je bila žestoko ugušena. Ovaj proejkat izvoza u zemlje ZND obojenih revolucija pripremana je nekoliko godina. Posredstvom raznovrsnih američkih i evropskih fondova pripremana je hranljiva sredina, izdvajan je ogroman novac, formirane su takozvane institucije građanskog društva. Specijalno radi toga vaspitani su lideri tih prevrata.

Na primer bivši predsednik Ukrajine Viktor Juščenko, jedan od rukovodilaca ”narandžaste revolucije” još dugo pre nje dospeo je u vidokrug američkih specijalnih službi. Njega su čak oženili Amerikankom. Gruzijski predsednik Mihail Sakašvili stažirao je u SAD i vratio se u domovinu sa jasno otformatiranim idejama. U Moldaviji i Kirgiziji, između ostalog adeptima revolucija u boji, nije pošlo za rukom da zadugo zadrže vlast. Ali seme revolucije je bilo posejano. Zapadni politički tehnolozi i sada ne nameravaju da odustpaju od svojih planova. Oni transformišu politički protest u socijalni. Zadatk između ostalog ostaje isti: posejati u društvu nesigurnost u sutrašnjicu, ubediti da je za sve kriva ”imperijalistička” Rusija i predložiti svoje usluge u svojstvu garanta svetle budućnosti. Direktor Instituta za nacionalne krize Nikolaj Sorokin je istakao da realni organizator revolucija uvek je Zapad.

- Cilj je jedan — uključiti pojedinu zemlju, nedovoljno inkorporiranu, u sferu svojih interesa. Konačno je progutati i učiniti svojim satelitom. Sa druge strane, odvojiti elite i narode tih zemalja, kao što znamo da primeru Galicije i Gruzije, prekinuti istorijsku vezu sa Rusijom. Mada to nije obavezno vezano za Rusiju.

Za duge godine ovog posla bilo je svega — građanskih konflikta, siromašenja stanovništva, napetih odnosa sa susedima, međuetničkih i međureligioznih sukoba. Nije uspelo samo ono najvaćnije, što su tako usrdno obećavali zapadni stratezi. Stanovnici postsovjetskih zemalja nisu se približili evropskim ili američkim standardima. Jednostavno verovali su političarima koji su zbog koristoljubivih razloga birali partnera kojem se ne može verovati.

Ilija Harlamov,

Čitajte više na Ukrajina iz minuta u minut