Evropa nema nameru da prašta Orbanu

Izgleda, nakon Hajdera i Berluskonija, blagonamerni evropski političari već nekoliko meseci imaju novu žrtvu za "političku korektnost". Radi se o Viktoru Orbanu, mađarskom premijeru, demokratski izabranom od strane građana svoje zemlje sa neviđenom jednodušnošću.

U čemu je njegova krivica koju, treba reći, tek treba dokazati? U tome što je promenio Ustav zemlje, iskoristivši većinu u mađarskom parlamentu, ogarničio medijske slobode i podčinio Centralnu banku svojoj vladi. Ranije, i to je stvarni razlog stare mržnje prema njemu, optuživali su ga da je previše lojalan Putinovoj Rusiji, jer nastavlja da podržava izgradnju "Južnog toka", bez obzira što se SAD… pardon, Evropska Unija zalaže za realizaciju alternativnih projekata. Na kraju, Orbana optužuju da je obustavio reversne isporuke ruskog gasa sirotoj Ukrajini, koja ga ne dobija direktno iz Rusije.

Dopuštam, ali ne priznajem, da promene unesene u Ustav Mađarske zaista predstavljaju izazov za evropske vrednosti; kako bi se to razumelo, potrebno je vratiti se nekoliko godina unazad, u vreme pada gvozdene zavese.

Tada, 1989. godine, Mađarska se spremala za prve slobodne izbore (održane kroz dve godine), i nove političke partije tek su krenule u potragu za izbornim cenzusom. Među njima su bile: FIDES, nastala iz omladinske grupe liberalno-demokratske partije SZDSZ (Liberalni Savez Slobodnih demokrata), koja je vrlo brzo postala najnezavisnija snaga koja je imala jasnu predstavu o „starijem bratu“. Jedan od njenih mladih osnivača je bio i Viktor Orban, koji se uskoro istakao kao neprikosnoveni lider. On se izdvajao kao harizmatični, pametni, odlučni i ambiciozni lider, što je u politici neophodno. Nakon promenljivih uspeha, na poslednjim izborima 2014. godine dobio je 44% glasova podrške omladine i srednje klase.

Prvi put stavši na čelo vlade, suočio se sa katastrofalnim stanjem u ekonomiji i finansijama, nastaloj kao rezultat nekompetentnosti prethodnih vlada u prvim godinama euforije liberalizma. I do izbijanja ekonomske krize, ozbiljni problemi nacionalne ekonomije uništavali su prihode srednje klase. Tokom obezvređivanja forinte, ogromni krediti u stranoj valuti postali su nepodnošljivo breme za većinu stanovništva. Kasnije, situaciju u zemlji je još više pogoršala kriza evropske ekonomije, a ni antiruske sankcije, uvede neposlednjih meseci, nisu pozitivno uticale na unutrašnji biznis.

Orban odlično shvata da vlada malom zemljom, koja nema izlaz na more, okruženu „teškim“ susedima koji su tokom istorije imali određeni uticaj na život Mađara. On isto zna da njegova zemlja ne raspolaže značajnim energetskim resursima na koje bi mogla da računa, a zna i da upravlja stanovništvom sa visokim obrazovanjem i sa životnim potrebama koje odgovaraju potrebama susednih zapadnih zemalja, a ne zemalja Centralne Evrope i Balkana. S tim u vezi, Orban razume da, ako želi da stvori zemlju sa minimumom socijalnih konflikata i nestabilnosti, on ne može da nastavi sa tradicionalnom politikom, tim pre da se vodi samo ograničenjima koja preporučuje Brisel.

Upravo zahvaljujući proceni situacije i svojoj političkoj kompetentnosti, on je shvatio neophodnost očuvanja ravnoteže u odnosima sa moćnim državama kako na Istoku, tako i na Zapadu, pokušavajući da od njih dobije najveću korist, ali da izbegne zavisnost, kako se to već događalo u istoriji. Jasno je, da bi došla do takvog rezultata, njegova vlada je morala da deluje odlučno, kako bi privukla investitore i izašla iz krize sa najmanjim gubicima po stanovništvo. Upravo tako se objašnjavaju vladine akcije u interesu zemlje i promene u odnosima prema Centralnoj banci, medijima i nekim inostranim investitorima, posebno sa privatnim bankama. Time se isto objašnjava i činjenica da, formalno prateći evropske sankcije protiv Rusije, on nije potpuno prekinuo odnose sa velikim susedom. On se odupirao dokle god je mogao ovim sankcijama, potpisujući sve nametnute izjave. Ali, istovremeno, Orban je odlučio da ne sarađuje po pitanju reversa ruskog gasa u Ukrajinu, nakon što je Rusija, vodeći pregovore o zaključivanju novog ugovora, zaustavila direktne isporuke gasa ovoj zemlji.

Oni koji kritikuju Orbana za ovu odluku namerno zaboravljaju da Mađarska uvozi iz Rusije 85% gasa i 100% nafte, što u konačnom bilansu čini 64% svih njenih potreba za energetskim resursima. Oni zaboravljaju i to da Rusija Mađarskoj, nakon Evropske Unije, ostaje glavni i neophodni trgovinski partner. Što se tiče „Južnog toka“, Mađarska je za njega zainteresovana, kao i Austrija i Bugarska, jer će njegova realizacija omogućiti učvršćivanje njenog strateškog položaja energetskog centra Centralne Evrope, dajući joj takav značaj na koji ova mala zemlja ne bi mogla da računa.

Ovakav pristup Orbana kritikuju desne nacionalne partije, optužujući ga za preteranu „pomirljivost“ sa Evropom i za nedovoljni patriotizam, dok ga leve snage, naprotiv, optužuju za „anti-evropeizam“ i tajne ultradesne poglede. Čak je i Obama u julu izjavio da je Mađarska stala na put da postane „neliberalna država, a sredinom oktobra je čak objavio da je šestorici mađarskih činovnika zabranjen ulazak u SAD zbog korupcije. Bez obzira na to, što njihova imena nisu objavljena, verovatno se radi o članovima Orbanove vlade. I na kraju, pre neki dan, nekoliko hiljada ljudi je održalo u Budimpešti demonstracije protiv odluke da se uvede taksa za korišćenje interneta u zavisnosti od preuzetih bajtova, dok su evropski i lokalni mediji naduvali ovaj događaj, preuveličavši kako broj učesnika protesta, tako i značaj ovih mera.

Zabrinutost izaziva, ne protekli događaj, već to što (kao što se dešavalo i u drugim zemljama) inostrane snage žele da iskoriste (ili nahuškaju) nove ulične proteste, kako bi uticale na odluku vlade. Tj. nebi se želelo da u Evropi ili još negde drugde neko izaziva nove „narandžaste“ pokrete koji nisu samo nezakonito mešanje u nacionalnu politiku, već dovode do pojave dopunskih faktora nestabilnosti u Evropi i odstupanja Mađarske sa već oslabljenog pro-evropskog raspoloženja.

Realno, Orban radi sve kako bi zemlju izveo iz krize bez nekih katastrofalnih socijalnih posledica, kakve je u Grčkoj stvorio premijer Samaras. Nije slučajno predsednik parlamenta Laslo Kover primetio da, ako Brisel želi da komanduje u Mađarskoj, kao da tako nema vlade, Mađarska je čak sprema i na izlazak iz Evropske unije.

Orban, naravno, to neće uraditi, jer zna da mu to ne odgovara.

Međutim, kritika na njegovu adresu ne ograničava se samo na izjave u medijima. Postoje direktni i indirektni pritisci, kako od strane Brisela, tako i iz SAD. Evropska unija pojačava svoj diktat kako bi naterala Budimpeštu da sprovodi politiku najstrože štednje, iako, nije teško pretpostaviti, taj pritisak je bio pojačan kako bi se Orbanova vlada stavila u težak položaj i time „kaznila“ za neposlušnost.

Mario Somosa,