„Zatvaranje „Južnog toka“ predstavlja rizik za Italiju“

EU je više puta imala mogućnost da izgradi ozbiljne odnose sa Turskom u okviru projekta „Nabuko“, ali EU je izgubila svoju šansu nakon što je Turska počela da se orjentiše na Istok – ona je uspostavila odnose sa Azerbejdžanom i sad ima strateški projekat sa Rusijom koji uključuje nove isporuke.

Vest o zatvaranju projekta „Južni tok“ dočekana je kod mnogih italijanskih listova, kao „grom iz vedra neba“. Ipak, zvanično rukovodstvo Italije u čijim planovima je još juče ulazila diverzifikacija energetskih isporuka, pre svega, na račun „Južnog toka“, reagovalo je iznenađenje uzdržano na obustavu realizacije ovog projekta od strane Rusije. „U ovom trenutku ne smatramo ovaj projekat fundamentalnim za Italiju i zato rešenje o njegovoj blokadi nije razlog za zabrinutost“, - podvukao je premijer Italije Mateo Renci.

Šta će za Italiju značiti zatvaranje ovog projekta u intervjuu za „Glas Rusije“ govori ekspert za energetsku bezbednost rimskog Instituta za međunarodne odnose Nikolo Sartori.

Gospodine Sartori, da li je za Vas rešenje Kremlja iznenađujuće? Da li ste očekivali ovakav preokret?

- Očekivati nešto slično bilo je veoma teško. Nesumnjivo, bili su neki „znaci“, koji su ukazivali da projekat proživljava teško vreme. Takve izjave su dolazile od npr. generalnog direktora ENI Klaudija Deskalcija i ministra za ekonomski razvoj Italije Federike Gvidi. Smatram da je ovde, pre svega, ulogu odigrao kako konflikt sa Evropskom komisijom u vezi sa pravnim aspektima realizacije „Južnog toka“, tako i sankcije i kriza u Ukrajini. Plus niz drugih razloga – pad cena na sirovu naftu i ekonomske posledice od uvođenja sankcija, kao i smanjenje potražnje za prirodnim gasom u Evropi. Sve to je dovelo do „oluje“, koja se završila zatvaranjem „Južnog toka“. To je bio politički projekat za čiju uspešnu realizaciju je bilo prosto neophodno postojanje zajedničke vizije. Potpuno je logično što je nakon početka konflikta u Ukrajini Rusija odlučila da preispita svoj odnos prema „Južnom toku“ i uloži svoj novac u druge projekte.

Poznato je da će zbog zatvaranja „Južnog toka“ gubici Bugarske iznositi 400 miliona evra godišnje. Kako će se rešenje Moskve odraziti na Italiju, na ENI i Saipem, sa finansijske i strateške tačke gledišta?

- Što se tiče Bugarske, tu, pre svega, radi se o tranzitnoj zemlji. Što se tiče Italije, mogu reći da je ona bila spremna da u ovaj projekat uloži novčana sredstva koja nisu trebala da previse određeni „plafon“. Najveće gubitke očekuje Saipem koji je bio vezan ozbiljnim ugovoriza za građevinske cevi. Ipak, koliko mi je poznato, usled jednostranog raskida sporazuma, Saipem-u će biti isplaćena kompenzacija. Na takav način, deo uloženih sredstava u ovu kampanju biće vraćen. Nesumnjivo, u većem stepenu Italiju treba da brine strateška strana pitanja – odnosi između Rusije i Italije i ENI i Gasproma u budućnosti. Sa jedne strane, ENI u ovom trenutku pokušava da diverzifikuje svoj energetski portfelj, smanjujući deo svojih interesa u Rusiji. Sa druge strane, za energetsku bezbednost takve zemlje kao što je Italija, koja je jako zavisna od isporuka ruskog gasa, tranzit kroz bezbedniji koridor, za razliku od ukrajinskog, koji bi mogao postati „Južni tok“, bio je prosto neophodan. Zatvaranje ovog projekta za nas, kao i za mnoge druge evropske zemlje, dosta je rizično – sve države koje dobijaju gas preko Ukrajine, sada postaju veoma ranjive.

Konkurent „Južnog toka“, Nabuko, treba da prođe preko teritorije Turske. U ovom trenutku, Rusija je zamislila da izgradi alternativni gasovod koji će proći duž tursko-grčke granice. Na takav način, može se tvrditi da je Turska ostvarila svoj najveći san, postavši najvećim i najuticajnijim tranziterom energenata. Po vašem mišljenju, da li će EU i Italija naći zajednički jezik sa Erdoganom kod kojeg su se sada našli svi ključni „aduti“?

- To je veoma važan aspekt. U prošlosti, EU je više puta imala mogućnost da izgradi ozbiljne odnose sa Turskom u okviru projekta „Nabuko“, ali EU je izgubila svoju šansu nakon što je Turska počela da se orjentiše na Istok – ona je uspostavila odnose sa Azerbejdžanom i sad ima strateški projekat sa Rusijom koji uključuje nove isporuke. EU će, nesumnjivo, biti potrebno da se potrudi da uspostavi dijalog sa Erdoganom. Jedini je problem, što nije jasno kakve „instrumente“ EU može danas da iskoristi u energetskim pregovorima sa Turskom. Mislim da će taj proces biti dosta težak.

Kakva budućnost očekuje „Severni tok“ kroz koji bi trebalo da se vrše isporuke ruskog „plavog goriva“ u Nemačku i Holandiju? Kako će se na njega odraziti prioriteti ruske energetske politike koja se sve aktivnije pomera ka Istoku?

- Mislim da „Severnom toku“ ništa ne preti. Taj projekat je već pušten u rad i pokazao se u najboljem svetlu. On je takođe veoma važan sa tačke gledišta obezbeđenja energetske bezbednosti Evrope, između ostalih i u svetlu poslednjih događaja u Ukrajini.

Niva Mirakjan,