Branko Rakočević: Tri eseja o Dostojevskom (II)

U istoriji svetske  književnosti  uvek su postojale duboke veze između filosofske misli i umetničkog stvaralaštva. Osobito duboko i organski filosofske ideje su predstavljene u književosti. Drevni spomenici filosofskih misli  često imaju književno-umetničku formu, u tom slislu i poetsku. I veoma udaljene filosofske ideje ne prestaju da igraju  suštinsku ulogu u različitim nacionalnim  književnim tradicijama. Tako na primer,  teško je  vrednovati filosofsko značenje nemačke književnosti (Šiler,  Gete,  romantičari) i njenu povezanost sa nemačkom klasičnom filosofijom.

Metafizičke teme u ruskoj književnosti

Ima osnove da se govri i o filosofičnosti  ruske književnosti. Metafizičke teme su prisutne u ruskoj poeziji XIX veka (pre svega kod Tjutčeva) pa sve do stvralaštva  najkrupnijih ruskih pesnika na početku XX veka (Vjačeslav Ivanov,  Aleskandr Beli). Ruska književnost je uvek čuvala organsku vezu  sa tradicijom filosofske misli: ruski romantizam,  religiozno-filosofska traganja   poznog Gogolja, stvaralaštvo Dostojevskog i  Tolstoja.

Upravo delo ova dva velika ruska pisca dobilo je  najdublji odjek u ruskoj filosofiji,  pre svega u ruskoj religioznoj metafizici  na razmeđi XIX i XX veka.
 
Filosofsko značenje umetničkog stvaralaštva Dostojevskog

Filozofsko značenje umetničkog stvaralaštva Fjodora Mihajloviča Dostojevskog (1821-1881) priznavali su mnogi  ruski i evropski mislioci. Već je mlađi njegov savremenik i  piščev prijatelj  Vladimir Solovjev  prepoznao u Dostojevskom proroka,  „preteču nove religiozne umetnosti“  u čijim delima je progovorilo samo proviđenje.

U celom XX stoleću problem metafizičkog  sadržaja proze Dostojevskog  predstavljala je osobenu i veoma važnu temu ruske filosofske misli.

Dostojevskom kao genijalnom piscu metafizičaru, opsežne radove su posvetili Vjačeslav Ivanov,  Vasilij Rozanov, Dmitrij Mereškovski, Nikolaj Berđajev,  Nikolaj Loskin, Lav Šestov,  i drugi. Međutim,  odgovarajuća tradicija čitanja  Dotojevskog kao „filosofa“ na osnovu koje bi  se pojavila  filosofska učenja,  sistem i tome slično, nije se ustalila,  jer, kako je pisao  protojerej Georgij Florovski, „Dostojevski  u istoriju ruske filosofije ne ulazi zato što je osnovao svoj filosofski sistem,  nego zato što je široko razvio i produbio  samo metafizičko iskustvo“.
 
Dostojevski više pokazuje,  nego što dokazuje

I Dostojevski je zaista više pokazivao nego što je dokazivao... Sa ogronmom duhovnom snagom i  ubedljivošću pokazao je svu dubinu religiozne teme i problematike u celom ljudskom životu. Metafizičke ideje I problemi ('prokleta pitanja') napunila su život junaka Dostojevskog postavši nezamenljivi elementi sižejnog tkanja njegovih dela('avantura ideja') složene u 'polifoniskom dijalogu' (Mihail Bahtin) pozicije i pogleda na svet.

Ta dijalketika ideja ('simfonijska dijalketika')manje od svega je imala  apstraktni  karakter.  Ona  nje u umetničko –simbolističkoj formi   odražavala duboko lično,  duhovno, moglo bi se kazati egzistencijalno iskustvo autora,  za koga je  traženje istinitih odgovora na 'poslednja',  metafizička pitanja bio smisao života i stvaralaštva.

Upravo je to i imao u vidu Lav Šestov kada je ustvrdio  da je „Dostojevski  ne s manjom snagom i strašću  od Lutera i Kirkegora  izrazio osnovne ideje egzistencijalstičke filosofije.“

Na robiji preživeo duboku evoluciju pogleda na svet

Pretrpevši u mladosti uticaj  socijalističkih ideja,  prošavši kroz progonstvo i preživljavajući duboku evoluciju pogleda na svet,  Dostojevski kao umetnik i mislilac u svojim romanima i publicističkim radovima će sledite one ideje  u kojima je video suštinu filosofije hrišćanstva, hrišćansku metafiziku. Njegov hrišćanski svetonazor  daleko od toga da se manifestovao jednoznačno:  Leontjev je bio prema njemeu vrlo kritičan,  dok  su u knjizi o Dostojevskom od Nikolaja Loskog date pozitvne karakterstike  hrišćanske metafizike velikog ruskog pisca i mislioca.

Ali jedno je nesporno:

Slikajući u svojim delima uspone i padove čovekove, 'podzemlje' njegove duše, bezgraničnost čovekove slobode i njene sablazni; postavljajući apsolutno značenje moralnih ideala u ontološku realnost lepote u svetu i čoveku; razobličujući  prostotu i vulgarnost u njenim evropskim i ruskim varijantama;suprostavljajući materijalizmu savremne civilizacije i raznovrsnim utopističkim projektima sopstvenu veru na putu Crkve,  'put sveopšteg jedinstva u ime Hristovo', Dostojevski  je tragao za odgovrima na 'večita pitanja’, izrazivši sa ogromnom  umetničkom i filosofskom  snagom  svojstvene hrišćanskoj misli antinomizme  i njenu nesvodljovst na bilo koje racionalne sheme.

FILOSOFSKO–RELIGIOZNA TRAGANJA LAVA TOLSTOJA

Religiozno –filosofsko traganja drugog velikog  ruskog  pisca,  Lava Nikolajeviča Tolstoja (1828-1910),   odlikovala su se doslednim stremljenjima  ka određenosti i jasnosti (u postojećem svetu- na niovu zdravog razuma)  pri objašnajavnju fundamentalnih  filosofskih i religioznih problema  koje odgovaraju svojeobraznim ispovedno-propovednim stilovima izražavanja sopstvenog „simbola vere“.

Fakat ogromnog uticaja književnog stvaralaštva  Tolstoja na rusku i svetsku kulturu je neosporan.

Ideje pisca su nailazile i nailaze na  nejednoznačne ocene. One su bile prihvaćene u Rusiji na filosofskom planu  na primer od strane Nikolaja Strahova,  u religioznom –'tolstojstvom',  kao religiozni pokret,  a u svetu je Tolstojevo učenje naišlo  na širok i dubok odjek    kod najkrpunijih delatnika nacionalno-oslobodilačkog pokreta u Indiji.

Kritičan odnos prema Tolstoju u ruskoj intelektualnoj tradiciji

Istovremeno je u ruskoj intelektualnoj tradiciji  dosta široko raspostranjen kritički odnos prema Tolstoju.

O tome da je Tolstoj bio genijalni pisac,  ali 'slab' mislilac,  pisali su u različito vreme Vladinir Solovjev,  Nikolaj Konstatinovič Mihajlovski, protojerej Georgij Florovski,  Georgij Plehanov,  Aleksandr Iljin i mnogi drugi.

Međutim,  ma koliko bili ozbiljni  argumneti  kritičara Tolstojevog učenja,  ono bezuslovno zauzima unikalno mesto u istoriji ruske misli održavajući duhovni put pisca,  njegovo lično  filosofsko iskustvo  odgovora na 'poslednja', metafizička pitanja.

Uticaji Rusovog učenja  i Šopenhauerove „volje i pedstave“

Duboke uticaje na mladog Tolstija    čiji su tragovi ostali do njegovih  poslednjih godina života,  izvršio je Žan Žak Ruso.

Kritički odnos pisca prema civilizaciji,  učenje o ‘prirodnosti’  koje je uticalo na poznog Tolstoja da  direktno odbaci značenje  kulturnog stvaralaštva pa i svog sospstvenog,  umnogome se može pripisati idejama francuskog prosvetiteljstva. U kasnije uticaje na grofa Tolstoja može se ubrojati filosofija Artura Šopenhauera’ najgenijalnijeg među ljudima’ po mišljenju proroka iz Jasne Poljane,  a osobito istočni,  budisitički  motivi u učenju nemačkog filosfoa  i estetičara koji se odnose na pojmove „sveta kao volje i predstave“ u njegovoj filosofiji.

Istina,  1880. odnos Tolstoja prema idejama ovog nemačkog mislioca dostigao je kritičku tačku,  što je usledilo nakon visoke ocene autora “Rata i mira   o „Kritici čistog uma”   Imanuela Kanta  kojeg je,  inače, on  ocenio kao ‘velikog religioznog učitelja‘.

Međutim,   ne treba smetnuti s uma (čistog,  ili ne baš sasvim)  da kantovski transcedetalizam, etika duga i posebno  shvatanje istorije,  ne igraju  iole značajnu ulogu u religiozno-filosofskim propovedima  poznog Tolstoja  sa njegovim specifičnim antistorizmom,  neprihvatanjem  državnih,  društvenih  i kulturnih formi života  kao isključivo ‘spoljnjih’ koji oličavaju  lažni istorijski izbor čovečanstva, a koji odvraćaju  od  rešavanja glavnog i jedinstvenog zadatka-moralnog samousavršavanja. 

Stoga je Vasilij  Zenjkovski u pravu kad govori o Tolstojeviom  ‘panmoralizmu‘.

Hrišćanski moral u temelju sopstvenog  religioznog učenja

Tolstojeva etička doktrina se umnogme  odlikovala   sinkretičkim kakarkterom. On je crpeo nadahnuća iz različitih izvora-Rusoa,  Šopenhauera,  Kanta,  budizma,  konfučijanastva. Ali za temelj  sopstvenog religiozno-moralnog učenja,  taj od ortodoksalnosti toliko udaljeni mislilac,  uzimao je  hrišćanski moral.

Osnovni  smisao  Tolstojeve religiozne filosofije  sastoji se u svojevrsnoj etizaciji hrišćanstva,  svođenje te religije na zbir određenih etičkih principa,  koji je čine  racionalno i lako dopstupnom ne  samo filosofskom umu,  nego i običnom pogledu na svet zasnovanom na zdravom razumu. 

Tosltojev sukob s Crkvom bio je neizbežan

A tom idejom  i sadržajem,  ispunjeni  su svi  religiozno-filosofski radovi poznog Tolstoja – Ispovesti,  Carstvo božje unutra nas,  O životu, i drugi. Izabravši taj put,  pisac i milsilac iz Jasne Poljane  ga je prošao do kraja.

Njegov sukob s Crkvom bio je neizbežan i   nije bio   samo’spoljnjeg’ karaktera nego je sadržavao kritiku na osnovu hrišćanske dogmatike,  mističnog bogoslovlja,  negiranje ‘božanstvenosti’ Hrista  i slično.

Najbolje i najozbiljnije fundirane filosfske kritike Tolstojeve  religiozne etike u svoje vreme su sačinili Vladimir Solovjev (Tri razgovora)  i Aleksandr Iljin (O protivljenju zlu silom).


Branko Rakočevića