Puškin u Staljinovim rukama

Ove godine se navršava 100 godina od revolucije 1917, i 80 godina od 1937, kada su Staljinove represije dostigle vrhunac. Tada je Sovjetska Rusija posvetila izuzetno veliku pažnju 100. godišnjici smrti pesnika Aleksandra Puškina. Pre toga je njegovo ime bilo u senci, ali je 1937. uzdignuto na najveću moguću visinu.

Umesto marksizma, koji je indiferentan prema nacionalnoj pripadnosti i odbacuje kulturu, narodnost, tradicionalnu državnost, naciju i duhovnost, počinje da se promoviše gotovo klasična kulturocentrična imperija sa Puškinom u samom centru.

Utrkivanje sa emigracijom

Staljinova je zasluga što je te godine, bez obzira na socijalizam, Puškinu ukazana zaslužena čast. To nije bila jednostavna odluka s obzirom da je u 19. veku Puškin bio pesnik isključivo intelektualne elite. Njegovog imena nije bilo na spisku knjiga koje čita revolucionarna inteligencija. Smatralo se da su Puškinova dela suviše apstraktna i da su daleko od nasušnih narodnih potreba. Staljin je izvrsno poznavao klasičnu rusku književnost i voleo je revolucionara Černiševskog, ali je voleo i Dostojevskog i Puškina.

Pojedinci smatraju da je na Staljinovu odluku o Puškinovoj „rehabilitaciji“, između ostalog, snažno uticala i činjenica da je u ruskoj dijaspori u inostranstvu počev od sredine 1920-ih Puškinov kult iz godine u godinu bio sve popularniji. Sovjetska Rusija je vrlo pažljivo pratila šta se dešava u ruskoj dijaspori (Staljin je dobijao sva koliko-toliko značajna izdanja ruske emigracije). U dijaspori je postojala namera da se 1937. godine organizuju velike svečanosti povodom Puškinove godišnjice. Postoji mišljenje da je Puškinovo ime na taj način postalo vrlo opasno političko oružje u rukama dijaspore i da je Staljin mogao doći na ideju da ga preotme od emigranata.

„Kanonizacija“

Od 1922. svake godine počinju da se obeležavaju zvanične večeri povodom godišnjice pesnikove smrti, na kojima se za Puškina govorilo da je on „rusko proleće, rusko jutro, ruski Adam“, a poređen je sa Danteom, Petrarkom, Šekspirom, Šilerom i Geteom.

U stvaranju kulta primenjena su sva raspoloživa sredstva. U pripremu jubileja uključili su se naučnici, pisci, kompozitori, politički i društveni radnici i izadavačke kuće, od najvećih do najmanjih, filmska industrija, pozorišta (od Boljšog teatra do pozorišne sekcije Urjupinskog sovhoza), fabrike, kolhozi i sovhozi.

U zemlji nije ostao ni jedan čovek kome „boljševički“ direktno nije dato do znanja da je Puškin veliki.

Trg Puškina, Moskva, 1937. godina / Arhivska fotografija

U Lenjingradu, Kijevu, Minsku, Tbilisiju i Jerevanu postavljeni su novi spomenici ili je započeta njihova izgradnja. Puškinovim imenom su nazvane stare i nove ulice, trgovi, škole, parkovi, stanice metroa i železničke stanice, kolhozi i sovhozi. Narodni umetnici su stvarali ogromne slike posvećene Puškinu, a narodni kompozitori muzičke poeme i cikluse. Vodeći teatri Moskve i Lenjingrada počeli su da se utrkuju u postavljanju Puškinovih drama na scenu.

Puškinovo ime je odjekivalo iz svih razglasa i gramofona, sa ulica i trgova ukrašenih njegovim portretima, sa plakata i razglednica, agitacionih odeljenja u firmama i zborova radnih ljudi u fabrikama po celoj zemlji... Bukvalno u svakoj školi, pa i fabrici, u kolhoznom i sovhoznom klubu nepregledne Rusije postavljane su tipske izložbe posvećene Puškinu.

Odštampano je preko 14 miliona primeraka jubilarnih izdanja Puškinovih dela, i to na svim jezicima naroda koji žive u SSSR-u, uključujući i asirski, burjatski, grčki, jevrejski, komi-zirjanski i mnoge druge.

U fabrikama i kolhozima brzo su se širile mase oduševljenih pesnikovih poklonika i poznavalaca njegovog dela, okupljenih u klubove. Umetnički ateljei i majstori narodne radinosti preplavili su zemlju stotinama hiljada figurina, bisti i sl.

Arhivska fotografija

Na samu godišnjicu, 10. februara 1937. godine, u Moskvi se u Boljšom teatru okupila cela partijska elita. U Staljinovom prisustvu je otvorena svečana sednica posvećena stogodišnjici od smrti najvećeg ruskog pesnika.

Prenos svečane sednice emitovan je u celoj zemlji. Na otvaranju je narodni komesar za prosvetu i predsednik Puškinovog komiteta Bubnov klicao:

„Puškin je naš! Samo u zemlji socijalističke kulture vatrenom ljubavlju je obasuto ime besmrtnog genija, samo u našoj zemlji je Puškinovo stvaralaštvo postalo opštenarodno dobro.

Puškin je proslavljen, kult je zaživeo.

Govoreći rečima filozofa Antonija Gramšija, Puškinov kult je „zabetonirao narodne snage“, povezavši multinacionalnu zemlju u jedinstveni kulturni prostor i postavši na taj način veoma moćna koheziona imperijalistička sila.

Vladimir Možegov,
Ruska reč