Srbi žele da se druže sa Rusima i veruju nam

U vestima se sve češće pojavljuju uznemirujući naslovi koji se tiču Balkanskog regiona: Crna Gora se sprema da uvede vize za Ruse, Srbija pod pritiskom Zapada samo što nije počela da vodi antirusku politiku… Ako se veruje svim tim glasinama, stiče se utisak da srbsko-ruskom prijateljstvu, kome je otpevana tolika hvala, dolazi kraj.

Objektivno, u ovakvim alarmističkim izjavama ima delić istine: u poslednje vreme u odnosima između Rusije i zemalja Balkanskog regiona primetan je trend izvesnog međusobnog hlađenja. Međutim, važno je zapamtiti da stavovi političkih vođa i njihove akcije ne odražavaju uvek raspoloženje u društvu.

U prvom delu intervjua za RGM.Žurnal, rukovodilac Odeljenja za balkanska istraživanja Instituta za zemlje ZND Pavel Bušujev govorio je o raspoloženjima vlasti i naroda na Balkanu, o tome koje glasine ostaju samo nagađanja, a koje su potkrepljene realnim činjenicama, kao i objasnio na čemu se zaista zasniva rusko-srbsko bratstvo.

Šta vas je podstaklo da svoj život povežete sa istraživanjem Balkanskog regiona?

Sa Balkanom je tako da ne vi birate njih, nego oni vas. Regionom sam počeo da se bavim donekle slučajno. Sve je počelo još u studentskim danima, kada sam poželeo da izučavim rusinsku kulturu, istoriju i jezik. Stvar je u tome što sam po dedi Rusin, i njihova kultura mi je bliska. Sama tema Rusina je veoma politizovana, jer Ukrajinci, Poljaci, Slovaci i čak Rumuni, koji uopšte ne spadaju u Slovene, smatraju sebe delom te etničke grupe. Možda zato na filološkom fakultetu MGU nisam mogao da nađem naučnog rukovodioca za istraživanje te teme.

Međutim, rekli su mi da u Srbiji, na Novosadskom univerzitetu, postoji čitava katedra za rusinski jezik, a u autonomnoj pokrajini Vojvodini – čak i radio-stanica koja emituje na tom jeziku. I to je bilo iznenađujuće – u 2000-im godinama, kada je tek pao režim Miloševića. Srbe su optuživali za sve moguće grehe, uključujući i ugnjetavanje malih naroda, ali se u stvarnosti ispostavilo da je upravo u Srbiji, bar kada su Rusini u pitanju, postojala i postoji prava obrazovna i lingvistička demokratija. U vreme kada u Evropi niko drugi nije priznavao rusinski kao samostalan nacionalni jezik. Naravno, zapalio sam se idejom da sarađujem sa Novosadskim univerzitetom, zbog čega sam počeo da učim srbski. Ubrzo sam saznao za mogućnost da se usavršavam u jezičkoj školi u samoj Srbiji. Tako sam 2008. godine dospeo u mali grad Valjevo, i upravo tamo sam se upoznao i zaljubio u srbski kolorit i kulturu.

Kako sam se sve dublje uranjao u istraživanje života Balkanskog regiona, moji planovi vezani za rusinski jezik počeli su da odlaze u drugi plan. Uz to, iskusnije kolege sa moskovskog univerziteta su promovisale moje ideje, i zahvaljujući njihovim naporima rusinski je priznat kao četvrti istočnoslovenski jezik. Taj događaj mi je odvezao ruke, i ja sam se bez griže savesti posvetio onome što sam zavoleo – Balkanu.

Do kraja univerziteta već sam bio oženjen, dobio sam sina, i nisam mogao da se bavim samo naukom – morao sam da zarađujem. Slučajno sam dospeo u TASS i nakon nekoliko godina se vratio u Srbiju – već kao šef predstavništva novinske agencije na Balkanu.

Da li i dalje sarađujete sa TASS-om?

Generalni direktor agencije voli da ponavlja da je TASS kao terenac. Buči, trese se, nije naročito udoban, ali kada se jednom provozate, uvek mu se vraćate. Tako da novinska agencija ostaje važan deo mog života, ali trenutno ne sarađujem sa njom. Treba razumeti specifiku rada u informativnoj agenciji – to je bukvalno traka. Radni dan počinje u sedam ujutru, potpuno se uranjate u informacioni tok i setite se da niste ni doručkovali, bliže ponoći. Meni je pak bilo važno da se bavim još nečim osim novinarstva, da se posvetim humanitarnim projektima, promovisanju ruske „meke moći“, pa sam odlučio da privremeno prekinem saradnju sa TASS-om. Da, ponekad mi nedostaje rad u novinskoj agenciji, na kraju krajeva, upravo tamo sam stekao mnoge veštine koje mi i danas pomažu. Ali sada sam u potpunosti posvećen radu u Odeljenju za balkanska istraživanja Instituta za zemlje ZND, angažovan sam na nizu drugih projekata vezanih za Srbiju i region.

Balkan je veoma raznolik i složen region. Hajde da razjasnimo. Koje zemlje su se u poslednjih nekoliko godina potpuno zatvorile za saradnju sa Rusijom, a koje su i dalje zainteresovane za održavanje ili čak razvoj kontakata?

Da bismo odgovorili na ovo pitanje, treba odmah, tako reći, odvojiti muve od kotleta. Postoje narodi, a postoje i države. Ako govorimo upravo o narodu, onda je u Republici Srbskoj oko 90%, u Srbiji 80%, u Crnoj Gori 70% i ne manje od 50% stanovništva Makedonije blagonaklono nastrojeno prema Rusiji. Obični ljudi žele da se druže s nama i veruju nam. Ali politička linija vlada primorava stanovništvo da se distancira od Rusije. Na primer, Hrvatska, Slovenija i ista ta Makedonija okrenule su nam leđa praktično u potpunosti. Štaviše, Hrvati i Slovenci su čak izmislili poseban termin „Zapadni Balkan“, kojim se distanciraju ne samo od Rusije, već i od suseda u regionu.

U ovom procesu nema ničeg iznenađujućeg, ako uzmemo u obzir koliki je broj zapadnih sila prisutan u balkanskim zemljama. Na primer, predsednik Srbije Aleksandar Vučić voli da poredi Beograd sa Kazablankom 1944. godine, misleći na to da se u gradu nalaze obaveštajne službe 54 zemlje. Naravno, prisustvo stranih agenata vrši ogroman pritisak na zvaničnike. Dovoljno je da neko ode, recimo, na koncert u Ruski dom, pa već sutradan njegov telefon zvoni od predstavnika zapadnih ambasada koji ispituju s kojim ciljem je bio tamo, šta je video i čuo. Ako se takva situacija dešava u Srbiji, zamislite kakav pritisak se vrši na zvaničnike u drugim balkanskim zemljama, koje su još zavisnije od Zapada. Zato je svaki javni nastup lokalnih zvaničnika u prilog Rusije veoma važan – to sebi mogu da dozvole samo oni ljudi koji iskreno veruju u našu zemlju i koji smatraju važnim ciljem svog života borbu za očuvanje prijateljskih odnosa s nama.

Hajde da popričamo detaljnije o pojedinačnim zemljama. Počnimo sa Srbijom. Ova zemlja je tradicionalno prijateljski nastrojena prema Rusiji, ali se sada u medijima šire glasine da sve aktivnije gleda prema Zapadnoj Evropi, a nekadašnje simpatije se tope pred očima. Da li je to zaista tako – ili mediji kao i obično preteruju?

Razgovori o tome da će Beograd svakog časa okrenuti leđa nama traju decenijama. Kada sam 2008. godine došao u Srbiju da učim jezik, predsednik je bio Boris Tadić. Narod ga je mrzeo žestokom mržnjom zbog prozapadnog kursa, ali nije mogao ništa da učini. Kada sam se 2017. godine vratio u Srbiju kao dopisnik, zemljom je vladao sadašnji predsednik Aleksandar Vučić. Dobro se sećam kako su u narod procurele njegove reči koje je izgovorio na sastanku sa diplomcima fakulteta koji priprema kadrove za specijalne službe. Rekao je da bi okrenuo politički vektor zemlje prema Zapadu, ali bi ta odluka stvorila takvu pukotinu u srbskom društvu koju bi bilo veoma teško zakrpiti i koja bi mogla da proguta svaku vladu.

Zaista, Vučiću je mnogo lakše da popusti pritisku Zapada, uvede sankcije protiv Rusije i prihvati ostale nametnute antiruske mere. U isto vreme on savršeno shvata da se pod njim nalazi ždrelo vulkana puno lave narodne simpatije i ljubavi prema Rusiji, koja može svakog trenutka da eksplodira i zapali ceo region. Poznate Puškinove reči o ruskom buntu u ne manjoj meri se odnose na bilo koji slovenski narod. A srbski političari odlično poznaju svoj narod, deo su ga, prate raspoloženja u društvu i zato se ponašaju veoma oprezno.

Da, kretanje prema Zapadu postoji, ali to su veoma mali koračići. Naravno, temperatura u našim odnosima takođe, mada veoma sporo, opada. Recimo, danas se prema Rusima odnose malo hladnije nego 2008. godine, kada sam prvi put došao u Srbiju. Ali važno je razumeti da je sve to veoma tanana materija koja se kreće po sinusoidi. I ako danas posmatramo pad, to uopšte ne znači da sutra neće doći do naglog porasta te simpatije, a tragovi svih tih malih koračića prema Zapadu neće biti u jednom trenutku sprani.

Pređimo na Republiku Srpsku – autonomiju u sastavu Bosne i Hercegovine. Da li ona i dalje ostaje uporište ruskog uticaja na Balkanu ili ni tamo nije sve tako jednoznačno?

Opet, važno je razdvojiti politiku i narod. Suviše su duboki koreni i međusobne veze – ljudi razumeju i pamte da je praktično svaka balkanska crkva starija od 1914. godine sagrađena ili obnovljena novcem ruskih careva i imperatora. To znanje se pretvara u to da se u Republici Srbskoj ponekad neobjašnjiva ljubav Srba prema Rusiji ispoljava još jače nego u Srbiji.

Na političkom nivou, naravno, sve je složenije. Republici Srbskoj je potrebno da balansira, i ako je to teško Vučiću, zamislite kako je rukovodstvu male autonomije. Uz to, ona zavisi i od odnosa sa samom Srbijom, jer bez njene podrške Republika jednostavno ne bi mogla da postoji. Ako se iznenada zatvore granice i ponove strašni događaji iz 1990-ih, neće imati ko da priskoči u pomoć. Tragizam naših odnosa je u tome što, pored sve želje da pomognemo, nemamo takvu mogućnost. Da, Rusija se trudi da jača prijateljstvo sa Republikom Srbskom, radi na tome da naši energetski resursi stižu u autonomiju, bavi se drugim projektima, ali ključni problem je odsustvo pogodne logistike. Ni Srbija ni Republika Srbska nemaju izlaz na more, pa su za Rusiju one kao ono blago koje ne možete poneti sa sobom.

Potpuno je pogrešno optuživati ove zemlje za nedovoljnu želju da se druže s nama. Na kraju krajeva, mi ne možemo zameniti 70% robne razmene koja se ostvaruje sa evropskim zemljama, jer nemamo kopnenu granicu. Lako je reći „ili ste s nama, ili ste protiv nas“, kada nam je iza leđa Moskva, a iza Moskve dva okeana. Oni nemaju kuda da se povuku. Zato mi se čini da Kremlj vodi jedino ispravnu politiku prema ovim zemljama – ističe svoj uticaj u regionu, obeležava prioritete, ali ne stavlja rukovodstvo Srbije i Republike Srpske pred obavezan izbor s kim da sarađuju u prioritetnom redu.

Danas Rusija u svetskim razmerama ima ne tako mnogo prijatelja, pa ih ni po koju cenu ne smemo žrtvovati. Sada su teška vremena, treba ih preživeti – a u tome su Srbi majstori. Imaju izraz „kupovati vreme“, što doslovno znači „kupiti vreme“, i upravo time se sada bave u očekivanju trenutka kada će se sve vratiti na svoje i kada će biti moguće ojačati odnose sa Rusijom.

Kako stoje stvari sa Crnom Gorom? Kažu da je popustila pod evropskim pritiskom i da će svakog časa odustati od bezviznog režima sa Rusijom. Kako komentarišete?

Počeću od toga da je Crna Gora treći deo podeljenog srbskog naroda. O prva dva smo već pričali. Ranije su Crnogorcima nazivali Srbe koji žive u ovom delu Balkana. Nikoga nije ni padalo na pamet da će od njih napraviti samostalnu naciju, a od geografskog određenja – nacionalni termin. Da, što duže Crna Gora postoji kao samostalna država, to više ljudi sebe identifikuje kao Montenegrinci – od evropskog naziva zemlje Montenegro. Tako ističu svoju različitost od Srba, ali takvih ljudi je i dalje manjina. Simpatije Crnogoraca prema Rusiji podeljene su geografski. Onaj deo koji je dalje od obale – pretežno je rusofilski.

Rusofilstvo u ovom delu Balkana ima duboke korene. Na primer, Crnogorci su se pridružili Rusiji u ratu protiv Japana početkom 20. veka. Učešće Crnogoraca u Rusko-japanskom ratu može delovati kurьozno zbog skromne veličine zemlje i malog broja stanovništva, da nije bilo dobrovoljaca koji su se istakli u bitkama. Vredi pomenuti samo Aleksu Saičića, koji je u rukopašnoj borbi savladao samuraja. Uz to, na bliskost između Crnogoraca i Rusa podseća i arhitektura. U zemlji je sačuvano mnogo hramova i manastira koje su sagradili ili obnovili naši majstori. Čak je i jedna od glavnih svetinja Crne Gore – manastir Ostrog – obnovljen nakon požara upravo od strane ruskog arhitekte Vladimira Sokurenka. Mesni ljudi odlično pamte i doprinos inženjera iz bratske zemlje u razvoju infrastrukture – od mostova do vodovoda.

Što se tiče viza, reći ću ovako: beskonačno se može gledati samo nekoliko stvari – kako teče voda, kako gori vatra, kako se odmaraju Crnogorci i kako oni uvode vize za Ruse. Niko, osim malog broja nacionalista iz redova Montenegrinaca, ne želi da komplikuje pravila ulaska za naše sunarodnike. Evropska kultura je u velikoj meri strana crnogorskim Srbima. Njima je potpuno nerazumljiv uslovni Nemac koji dolazi na odmor svojim kamperom, sedi sam na plaži, peče nemačke kobasice na nemačkom ringli i pije nemačko pivo iz nemačkog frižidera. Drugo je Rus, koji se sa svima druži, sa celom širinom duše časti, ostavlja velikodušne napojnice, bratimi se – on im je blizak i razumljiv. Uz to, osim duhovne bliskosti, nemalu ulogu igra i finansijski aspekt – na kraju krajeva, turistički priliv iz Rusije donosi priličan novac. Ipak, treba priznati da se broj ruskih turista u Crnoj Gori sada oštro smanjio.

Postavlja se pitanje, zašto onda Zapad nastavlja da vrši pritisak na vladu i zahteva uvođenje viza? Odgovor je jednostavan: tamo savršeno razumeju da dok god postoji makar tanka nit koja povezuje Rusiju i Crnu Goru, postoji i nada u obnavljanje odnosa.

Ispada da je pojam „rusko-srbsko bratstvo“ i dalje aktuelan?

Naravno da je aktuelan. Nakon 2022. godine, zajedno sa ogromnim prilivom relokanata, koji se ne ponašaju svi s poštovanjem prema Srbima, prema Rusima se počelo odnositi malo obazrivije, ali opšta slika je nepromenjena. Kada se sretnu Rus i Srbin, dešava se neka neverovatna hemija. Kada razgovarate sa Srbinom, odjednom osetite u njemu srodnu dušu i uhvatite sebe kako raspravljate teme koje biste mogli da raspravljate samo sa najbližim prijateljem. Jednom sam pitao srbskog glumca Miloša Bikovića zašto se to dešava, i njegov odgovor mi se učinio iscrpnim. Uporedio je Ruse i Srbe sa blizancima koje su razdvojili u detinjstvu. Ostala su im samo maglovita sećanja jednog na drugog i evo, nakon mnogo godina, kada su blizanci već formirani kao ličnosti, oni su se iznenada sreli. Gledaju jedan drugog, u glavi se pojavljuju epizode iz detinjstva, i samo od sebe dolazi osećaj davno zaboravljene bliskosti.

Ipak, kada se dugo družite sa Srbinom i komunikacija postane otvorenija, onda u razgovorima o sudbini otadžbine često zvuče prekori na našu adresu. Pre svega, oni su povezani sa odsustvom pomoći Rusije 1999. godine. Napominjem da je ovde u velikoj meri kriva srbska propaganda. Tada je Jugoslavija gledala na osiromašenu Rusiju 1990-ih prilično nadmeno i sama nije zaključila nikakve sporazume o uzajamnoj pomoći. Kada je došla nevolja, jugoslovenske vlasti su umirivale narod, ulivajući im lažnu nadu u ruske rakete koje će svakog trenutka stići, iako nikakvih sporazuma o tome nije bilo.

Drugi prekor koji se često može čuti od Srba vezan je za to što Rusija nije nikakvo uticala na proces otcepljenja Crne Gore od Srbije. Postoji mnogo objašnjenja zašto se to dogodilo. Najpopularnije je – Rusija je smatrala da će dve zemlje dati dva glasa koja će je podržavati u UN. Zaista, na nekom, makar i kratkom, istorijskom periodu ta šema je funkcionisala. U isto vreme često se čuju i optužbe za namernu izdaju interesa rusko-srbskog bratstva. Naravno, to je konspirologija, ali ipak je otcepljenje Crne Gore od Srbije zaista postalo početak kraja našeg nekadašnjeg uticaja na Balkanu. U suštini, svojim nemešanjem Rusija je otpilila granu na kojoj je sedela. Hajde da modeliramo situaciju u kojoj se takozvana Mala Jugoslavija održava, i Srbija zadržava izlaz na more. Infrastruktura omogućava da se u Kotorskom zalivu – najvećoj prirodnoj luci na Jadranu – smesti eskadra ruskih brodova, a mogućnosti pomorske luke u Baru – da primaju energetske resurse u ogromnim količinama. Da je bilo tako, ne bi moglo biti ni govora o bilo kakvim pokušajima izolacije i Crne Gore, i Srbije, i Republike Srpske. To mi razumemo, to razumeju i Srbi. Zato i zvuče na našu adresu gorki prekori. Da, oni više ne sadrže neke posebne zahteve, ali sećanje na te događaje ostaje. Međutim, istorija ne zna za konjunktiv. Sada smo ograničeni u polugama uticaja na region, i upravo zato je narodna diplomatija danas posebno važna.