Život proživljen sa uzbuđenjem

Lekar po obrazovanju, antisovjet po duhu i najupečatljiviji inovator u ruskoj prozi 20. veka – tako je ruska kritika svojevremeno preporučila Vasilija Aksjonova. On je počeo da objavljuje 1960. godine i prvi put njegova dela su unela u svojetsku književnost duh slobode. Aksjonovljev junak je uvek unutrašnje razuzdan, pun osećanja sopstvenog dostojanstva i oseća se pre svega kao individuum, a tek onda kao socijalna ličnost. Ove osobine stvaralaštva Aksjonova neobično su visoko cenili njegovi savremenici – pisac je bio neosporan idol svoje generacije. Ali i decenijama kasnije on izaziva ushićenje, sada već kod aktuelnih mladih, smatra pisac Aleksandar Iličevski, lider književne generacije 30-godišnjaka.

Vasilij Aksjonov je naravno čovek-epoha, čovek koji je ovaploćenje 60-ih godina, duha slobode, govori Aleksandar i podvlači da u prozi Aksjonova, posebno mladoj, oseća se snažni impuls. Pisac je mogao da izrazi rečima nezaustavljivost života, dešavalo se stapanje književnog pripovedanja i samog života. "Impuls" je prepoznatljiva crta Aksjonova.

U znaku impulsa proticalo je ne samo književno stvaralaštvo pisca – on je živeo sa ukusom, umeo je da uživa u životu. Džezmen, plejboj, srcelomac, takav je ostajao uvek u svuda. U Rusiji Aksjonova su često nazivali zapadnjakom, a on je otišaviši u SAD i proživevši tamo 10 godina, izjavio da nikada neće moći da se zaista oseća Amerikancem. Mada je i bio prihvaćen kao svoj u američkoj univerzitetskoj sredini – kao profesor na čija su predavanja studenti išli masovno – i nije mogao da se žali da ga malo objavljuju i prevode na engleski.

U poznim godinama Vasilij Aksjonov je našao mirno i živopisno mesto u Francuskoj, Bijaric – ono je vrlo slično njegovom od detinjstva omiljenom Krimu na Crnom Moru. Tamo je radio, odlazeći sveke godine na nekoliko meseci iz bučne Moskve da bi uronio u stihiju reči, otkrivajući nove mogućnosti književnog jezika. U tome je on bio veliki majstor, ubeđena je Ana Pugač, saradnik književnog lista u kojem je štampao Vasilij Aksjonov.

Aksjonov je bio odlični stilista, on je uvek voleo da improvizuje i vrlo je tanano osećao jezik. Nije slučajno to što jedan od njegovih romana nosi naziv Novi staksi stil. On je uživao upravo u stilu, igri rečima, i to je uvek bilo sa talentom, zanimljivo.

Književni put Vasilija Aksjonova trajao je tačno pola veka – od pripovetke Jedna i po lekovita jedinica objavljene 1958., do autobografskog romana 2008. koji je ostao nedovršen Lendlizovci. Ipak ova dela novajlije i doajena imaju isti stvaralački impuls. To je nostalgija za savršenstvom, nešto poput tuge za rajem. Vreme je naš prijatelj i neprijatelj, govorio je Aksjonov. Ono odlazi, izmiče dok smo živi. Očigledno ono se zaustavlja kada umiremo. Vreme je izgnanje iz raja. Mi sve vreme osećamo nostalgiju. I pišemo knjige – svesno ili nesvesno - zbog ove nostalgije.