Amerikanci kao roba više klase

Na dan kada su Boston, SAD, pa i čitav prosvećeni svet uzdrhtali od terorističkog akta koji je odneo živote tri gledaoca sportskog maratona, u Avganistanu, Siriji i Iraku, u drugim kriznim žarištima planete poginulo je na desetine ljudi, za kojima međunarodna zajednica nije ni suzu pustila.

U stvari ovaj problem postoji odavno. Svaka tragedija u SAD zaklanja po svom društvenom značaju bilo koju tragediju na bilo kom drugom mestu, makar ako je druga po redu veličine tragičnija od prve. Govori naučni saradnik Instituta za međunarodnu ekonomiju i odnose IMEMO RAN, politikolog Igor Hohlov.

- Ljudi, i to je sasvim prirodno, skloni su da primećuju ono što se tiče lično njih: događaje koji se dešavaju pod prozorom, opasnost koja neposredno preti tebi i tvojoj porodici – to je zaista interesantno, to je ono što te brine. A to što se dešava u zemljama koje čovek ni na karti ne može da nađe, brine ga u mnogo manjoj meri. Zato teroristički akt koji se desio na teritoriji SAD događaj je, kao i bilo koji događaj koji ti se desio kod kuće. Teroristički akt koji se desio negde na drugom mestu jednostavno je još jedan redak u vestima.

Mnogi eksperti polažu krivicu na medije. Štampa je u stanju da pretvori jednu istu priču u tragediju ili farsu, da rastrubi o njoj čitavom svetu ili da je ostavi anonimnu. I po svemu sudeći, zapadni mediji ovde deluju ciljano, smatra Igor Hohlov.

- Teroristički akti koji se dešavaju na teritoriji SAD važan su faktor političkog pritiska na sopstveno stanovnštvo: to može da se desi svakome, to može da se desi sa čovekom koji je došao na sportski praznik ili deci u spupermarketu. Ljudi se nesumnjivo plaše. I oni poveravaju državi svoju zaštitu. Politički i finansijski lobi na sve načine eksploatišu taj strah za rešavanje svojih zadataka prilikom raspodele budžeta i slično. Teroristički akt na američkoj teritoriji je vrlo važan argument u predstojećim bitkama na Kapitolskom bregu.

Savremeni teroristi shvataju koliko zavisi vlast od javnog mnjenja. Zato se danas efikasnost terorističkog akta izražava ne brojem žrtava, već vremenom u etru poklonjenom za njegovo osvetljavanje. Pri tome građanima Amerike nema smisla govoriti o tragedijama koje se dešavaju negde van životnog areala „zlatne milijarde“. Pošto običnom Amerikancu sve jedno je kako živi običan Avganistanac. I to nije njegova krivica, to je njegova nevolja.

Radi dostizanja mira bilo bi svrsishodnije izjednačiti vrednost života građanina SAD i građanina bilo koje druge zemlje. Ali radi toga treba priznati jednakost između svestrano obrazovanog „belog okovratnika“ – glavnog cilja terorističkih napada – i tamnog seljaka u direktnom i prenosnom smislu koji je slučajno dospeo pod raketni udar bespilotne letelice. Amerikanci ne bi bili Amerikanci kada bi bar na sekundu dopustili takvu mogućnost.

Sergej Duz,