NATO je sistematski i nemilosrdno uništavao našu zemlju

Tokom dugogodišnjeg rada u Beogradu sprijateljio sam se sa izuzetnom porodicom Zorana Mladenovića. Ima divnu suprugu Snežanu, kćerku Jovanu i sina Vuka. Tokom natovskog bombardovanja Srbije i Crne Gore, Zoran je pomagao snimačkim ekipama ruske televizije.

Zajedno sa dopisnicima i snimateljima bio je u „vrućim tačkama“ i video sve, što se tada dešavalo u Beogradu i po celoj zemlji. Kao i milioni Srba, preživeo je dosta tragičnih i jezivih trenutaka. U mom dnevniku ostale su zabeležena njegova sećanja.

- Kada je 24. marta 1999. godine počelo bombardovanje našeg glavnog grada, prva bomba je pala pored zgrade, u koju sam stalno išao na trening. Ljudi su istrčali iz zgrade sa povicima: „NATO bombarduje Beograd“. Ali mi se nismo uplašili i nastavili smo trening. Najviše raketa i bombi palo je na Straževicu. Ovde su se nalazile jedinice naše vojske. Bile su smeštene ispod zemlje, zato je NATO neprekidno, tokom celog dana i noći bombardovao ovaj deo grada. Nisu uspeli da se probiju do tunela.

Supruga mi je bila tada u drugom stanju, strahovao sam za nju. Odvezao sam je kolima kod rođaka u selo. Ali natovska avijacija je i tamo bombardovala. Bio sam prinuđen da Snežanu pošaljem u Budimpeštu. Nije htela da ide iz Beograda, ali sam je ipak ubedio. Zajedno sa ženom je otputovala i 8-godišnja kćerka.

Po povratku u Beograd počeo sam da radim sa dopisnicima iz Rusije. To su biti reporteri televizije - Prvog kanala, NTV, RTR - vozio sam ih po celoj zemlji. Više puta smo bili na Kosovu, u Crnoj Gori, obišli smo celu Srbiju. Tako da sam svojim očima video šta su natovci učinili sa mojom zemljom. Nakon završetka bombardovanja vratili su se žena i kćerka, i nekoliko meseci kasnije dobio sam sina, Vuka.

Život i zdravlje smo sačuvali. Izgubio sam plac, 25 ari, koji sam kupio na crnogorskom primorju Jadrana. Upravo na te krajeve, Lušticu u Crnoj Gori, bačene su bombe sa osiromašenim uranijumom. Sada je tamo zagađeno zemljište i sva voda, to je opasno po život. Avijacija NATO je nekoliko puta bombardovala taj kraj, i sve je tamo prekriveno praškom osiromašenog uranijuma. Ima ga tamo na nekoliko generacija. Uplašili smo se za zdravlje dece i otuđili plac.

Znam nekoliko komšija, koji nisu uspeli da prodaju tu zagađenu zemlju, koji su nakon 1999. godine oboleli. Moj komšija, Srbin, izbeglica iz Hrvatske, još 1995. godine, kada je zajedno sa 300 hiljada drugih napaćenih Srba je proteran iz Hrvatske, sve su mu oduzeli. 2000-te godine njegov sinčić je oboleo od leukemije. Lekari nisu uspeli da ga spasu. Dete je umrlo. Neki ljudi su stradali, jer su u kuće dovlačili delove raketa. Raketa sa uranijumom. Naknadno su saznali šta je to u stvari. Bilo je kasno. Bolest i smrt. Ima nastradalih i među vojskom, koja je vršila dekontaminaciju terena. Nekih nema međi živima.

Na moje pitanje, zašto je avijacija NATO tako nemilosrdno bombardovala jadransku obalu Crne Gore, da li tamo bilo vojnih objekata, koji su mogli biti za njih cilj, Zoran je odgovorio veoma jednostavno, ali time odgovor nije posatao manje jeziv.

- Tamo je bila šuma, planine, more i mala i veoma čista plaža. Ništa više. Dva aviona A-2 jednostavno su bacili sav teret - avionske bombe, kasetne bombe na ovaj prostor. Nije jasno zbog čega, možda su procenili da je opasno dalje leteti i oslobodili su se tereta i vratili na svoje nosače aviona.

Konstantin Kačalin,