Nacisti odlaze odmah u pakao – osveta istorije zakasnela

Na samom početku nedelje nacistički zločinac Laslo Čižik-Čatari mirno je preminuo u stotoj godini života u Budimpešti. Bukvalno istog dana Centar Simona Vizentala koji traži bivše fašističke dželate, uključio je u crni spisak Mihaila Goroškova, starog ali očuvanog građanina Estonije. Ni prvi, ni drugi nisu dobili adekvatnu kaznu za svoje zločine zahvaljujući vrlo selektivnom prilazu zapadnog pravosuđa pitanjima istorijske pravde.

Laslo Čižik-Čatari i Mihail Gorškov nalaze se među prilično mnogobrojnim pokojnim i preživelim bivšim nacistima i njihovim pomoćnicima kolaboracionistima kojima je do duboke starosti polazilo za rukom da prođu nekažnjeno.

U vreme rata među kolaboracionistima raznih nacionalnosti krvopija je bilo isto toliko kao u redovima SS. Na primer, pomenuti pokojnik Čižik-Čatari je još u Čehoslovačkoj bio osuđen na sudu na smrntu kaznu za umešanost u pogibiju skoro 16 000 Jevreja. Na zahtev Bratislave prošle godine on je bio ipak uhapšen u Budimpešti, mada nije bio izručen Slovačkoj. Mađarski sud je uzeo u obzir starost zločinca i propisao mu je kućni pritvor, pod kojim je Laslu Čižiku malo falilo da napuni sto godina.

O kolegi slovavačke nacionalnosti Mihailu Gorškovu, sada poštenom stanovniku Estonije, Glas Rusije je govorio nedavno. Da podsetimo, on se sumnjiči za aktivno učešće u likvidaciji 3000 Jevreja na teritoriji Belorusije. Tužilaštvo Estonije je pre dve godine zatvorilo slučaj ovog dželata tobože zbog nedostatka dokaza i svedočenja. Naprotiv, Rusija i Belorusija raspolažu svim potrebnim dokazima. Nevolja je u tome što slučajeva poput njegovog ima previše.

Za vreme SSSR sovjetske vlasti obraćale su se vladama zapadnih zemalja sa zahtevom za izručenje ratnih zločinaca, po pravilu u izuzetno alarmantnim slučajevima. Kada je bilo reči o masovnim ubistvima od kojih se ledi krv u žilama. Ali čak sa dokazima zverstava pojedinog ratnog zločinca dobijenim od Moskve, evropljani su se trudili da ne izručuju bivše kolaboracioniste. U mngome to se objašnjavalo odsustvom sporazuma o estradiciji između SSSR i evropskih država. Ali postojali su i drugi razlozi, kaže Lav Simkin.

- Recimo, bilo je mnogo zahteva za izručenje upućenih Velikoj Britaniji. Velika Britanija je u svim slučajevima odbijala da izruči ove ljude, bez obzira na ozbiljne dokaze da su oni počinili ratne zločine. U toku je bio hladni rat, i smatralo se da ako ovim ljudima, čak ako su oni izvršili zločine, bude suđeno u SSSR, nema garnacije da će proces biti pravedan sa britanske tačke gledišta.

Slične taktike pridržavale su se vlade drugih evropskih zemalja. Ipak, ističe Lav simkin, krajem 80-ih godina kako su otoplili odnosi između SSSR i Zapada, evropska javnost i štampa počele su da se zalažu za revidiranje prilaza zpadnog pravosuđa ratnim zločinima. Posle iznurujuće duge istrage o pogubljenju dve hiljade sedamsto stanovnika geta u gradu Domačevo u Brestskoj oblasti Belorusije 1942. godine, britanski sud je za učešće u tom zločinu osudio na dve doživotne robije jednog od dželata –Andreja Savonjuka. Presuda je stupila na snagu 1999. godine, šest godina kasnije Savonjuk je umro od starosti u engleskom zatvoru Noridž.

Ali po rečima lava Simkina, slučaj je pre izuzetak. Većina ljudi koji su vršili ratne zločine na teritoriji SSSR i našli se na Zapadu, ostala je nekažnjena. Osim toga u celini zapadni sudski sistem vrlo je složen, podseća profesor. Jednostavno za rad za Nemce u vreme davno proteklog rata ne može da se sudi.

Aktuelni direktor Centra Simona Vizentala, Efraim Zurof, jednom je primetio da se ne seća ni jednog slučaja da su ratni zločinci ispoljavali grižu savesti. Danas spisak centra, uključujući najokorelije nacističke dželate, sadrži 11 imena. Od njih su petoro bivši građani bivšeg SSSR. Sovjetski arhivi ratnih zločina sadrže stotine imena mučitelja koji su izbegli ili i dalje uspešno izbegavaju kaznu.

Nikita Sorokin,