Trebalo je podsetiti aktualno rukovodstvo Srbije šta se dešava neposlušnima

Krajem oktobra EU je revidirala odluku o ograničavajućim merama i za 14 godina ukinula sankcije protiv sada pokojnog bivšeg predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića, njegove porodice i političkih saveznika.

Tada je bio uveden moratorijum na bankarske račune predsednika i njegovih bližnjih, bilo je ograničeno njihovo kretanje zajedno sa političkim rukovodiocima zemlje raznih nivoa. Računi porodice Milošević ipak nisu bili pronađeni. Sam predsednik odavno je bio uhapšen, u Haškom tribunalu je proveo mnogo godina i preminuo je tamo 2006. godine. Ali sakncije su ostale na snazi. Nije pomogao njihovom ukidanju ni njegov pristanak na uslove NATO-a 1999. godine, ni dobrovoljan pristanak na smenu vlasti 2000, ni zatočeništvo u Haškom tribunalu, čak ni smrt. EU je bilo potrebno još 8 godina da razmisli nad neophodnišću ukidanja sankcija. Zašto upravo sada, recimo, odmah posle Putinove posete Srbiji? Da li je to slučajna podudarnost?

O tome da su sankcije mera zaplašivanja, pritiska i upozoravanja aktualnoj vladi Srbije govori činjenica da važan argument za njihovo ukidanje nije bio Slobodan Milošević, već neaktualnost sankcija u svetlu terenutnih odnosa između EU i Srbije. Tačnije, Srbiji, koja je krenula putem evrointegracija, pokazuju da sa jedne strane ukidanje sankcija podržava njeno dobro ponašanje, a sa druge podseća da su one bile uvedene zbog upornosti Miloševića, njegove nepokornosti i neposlušnosti.

U stvari SAD su izgubile ogroman broj godina kako bi naterale upornog i nepopustljivog Miloševića da se odluči na ustupke, i sankcije EU samo su mala karika u lancu kaznenih mera. Želja da se smeni Milošević sa njegove visoke dužnosti rukovodila je akcijama SAD od samog početka krize. Kada je SB uveo sankcije protiv Jugoslavije u maju 1992. godine, računao je na to da će se narod pobuniti i da će brzo zbaciti Miloševića. Ali reakcija se ispostavila suprotnom od očekivane – zemlja se objedinila oko njega.

Slobodan Milošević je nesumnjivo velika istorijska figura, i kao i uvek u takvim slučajevima, kontraverzna, protivrečna. Njega je grdila čitava zemlja i... glasala za njega. Njegovu ostavku čekali su mnogi lideri svetskog glasa i svi su voleli da pregovaraju upravo sa njim. Kao dugogodišnji predsednik Srbije (1991-1997), Milošević je bio faktički lider čitave zemlje. Kada se nalazio na dužnosti predsednika Srbije, prema istraživanjima iz 1996. godine, verovali su mu više (41%) nego predsedniku Jugoslavije (32%). A 28% anketiranih u Srbiji smatralo je da alternativa postojećem režimu može da bude samo jaka vlast, jak vođa. Najviše su se narodu dopadale takve crte vođe kao što su odlučnost i hladnokrvnost, domišljatost i diplomatičnost.

Koliko je to bilo moguće, Slobodan Milošević se suprotstavljao procesu podele zemlje, njenog pretvaranja u poslušnu marionetsku tvorevinu. Oštre sankcije nisu slomile narod i čak su ujedinile opozicione snage. Tada je bilo potrebno započeti operacije direktnog uništenja zemlje na proleće 1999. godine, ali pod bombama narod nije hteo da ustane protiv predsednika, kako je računao Vašington. Miloševića su hteli da uklone fizički, na njega je pripremano nekoliko atentata, njegovu rezidenciju NATO je bombardovao 1999.

Na proleće 1999. godine uz bombe koje su padale pridodata je odluka Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju da se protiv Miloševića podigne optužnica za ratne zločine. Prvo za ratnu propagandu, a zatim su optužbu pojačali krivicom za ratove u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu 90-ih godina. Ali i ova strategija SAD nije imala uspeha. Zato je Vašington razradio plan uvođenja američke demokratije u Srbiju pod nazivom Akt o demokratizaciji Srbije 1999. godine.

U julu 1999. godine u Sarajevu predsednik SAD Bil Klinton je izjavio da je njegova administracija izdvojila 10 miliona dolara za uvođenje demokratije u Srbiji. Tako je započela priprema za svrgavanje Miloševića uz pomoć srpske opozicije. Ovaj plan je bio potkrepljen dodatnim skancijama: blokirana je imovina Jugoslavije i SAD, zabranjene su investicije u Jugoslaviju, kao i prodaja novih tehnologija, uvedena je zabrana za izdavanje viza za niz lica iz rukovodstva zemlje. Bil Klinton je pozvao druge zemlje da prate primer Vašingtona i uvedu sankcije protiv Jugoslavije. On se obratio narodu Srbije: Sa nestrpljenjem očekujemo kada će SRJ imati vladu koja će odbaciti politiku prošlih decenija i priznati demokratiju, ljudska prava, pravnu državu...

EU se odazvala na poziv SAD i uvela sankcije ograničavajućeg karaktera u decembru 1999. godine. Na spisku nepoželjnih Srba bilo je 6 ljudi iz porodice Milošević, kao i 74 činovnika iz vladinih struktura SRJ, 64 čoveka iz vlade Srbije, 65 oficira i generala Armije SRJ, kao i preko sto ljudi koji su označeni kao „bliski režimu“ predsednika Miloševića. Spisak je priširen u februaru i maju 2000. godine.

U oktobru 2000. godine uspešno je završena operacija specijalnih službi SAD na smeni vlasti u Srbiji. Tako je označen početak obojenih revolucija.

Već odavno nema Slobodana Miloševića, svi su zaboravili na ove sankcije. Tako zašto smo se mi njih setili upravo sada? Demonstracija ljubavi prema ruskom narodu, ingorisanje sankcija protiv Rusije, održavanje vojne parade u vreme Putinove posete Beogradu, zajednički sprsko-ruski vojni manevri nisu mogli da ne zabrinu Ameriku i Evropu koja joj je poslušna. Trebalo je podsetiti aktualno rukovodstvo šta se dešava neposlušnima. A još nisu svi zahtevi EU ispunjeni. Među planiranim ustupcima je potpuno priznanje nezavisnosti Kosova, zatvaranje ruske baze Ministarstva za vanredne situacije u Nišu, zamrzavanje Južnog toka, dobrovoljno odustajanje od južnih teritorija Srbije. Evropske intrige na Balkanu se nastavljaju.

dr Jelena Guskova,