Premijera predstave „Bez naziva B&B (Beograd-Berlin) preko Lapcajga“ Miroslava Benke

Premjera održana 30.  novembra  2014.  u Gradskom pozorištu  u Staroj Pazovi i 2.  decembra u Kulturnom centru u Novom Sadu.

Osim režije,  Benka,  kao i u većini svojih scenskih projekata,  potpisuje  i  adaptaciju,  scenski dizajn  i zvučnu sliku,  dok je za saradnike na predstavi odabrao: Gordanu Smuđu (dramaturgija), Mirjanu Stojanović-Maurič (kostimi),  Miloša Mijatovića (video)  i Vladimira   Đermockog (montaža zvuka).

Naš poznati reditelj  Miroslav Benka (Ašanja, 1956) koji je dosada režirao preko 60 pozorišnoih  predstava, rađenih po delima klasika i savremenih autora,  kao i po sopstvenim scearijima,   od kojih je za većinu radio kompletan art-dizajn,   dobitnik više međunarodnih nagrada  (Teheran, Kairo…),  pedstavio se poslednjeg dana novembra staropazovačkoj,   a 2.  decembra  i novosdaskoj publici u Kulturnom centru,  svojim najnovijim scenskim ostvarenjem  dugačkog,  komplikovanlog naslova: „Bez imena,  B&B (Beograd-Berlin) preko Lajpciga “, tako da oni  gledaoci koji su se informisali samo na osnovu plakata,  a   koji nisu dobili  i program (ograničeno tiraž od 250 primeraka,   a dvorana sa 400 mesta bila je bezmalo  popunjena) nisu znali da se radi o scenskoj adapatciji  pripovetke „Švabica“  Laze K.  Lazarevića.

To i ne bi bila „otežavana okolnost“, da upotrebimo sintagmu koju često sretamo u Nušićevim komedijama,  ni za reditelja,  ni za njegov,  najblaže rečeno neuejdnačni  ansambl skromnih  izražajnih mogućnosti   u kojemu su nosioci dve glavne muške uloge (Slobodan Babin kao Miša Maričić  student,   koji se nije snašao u toj ulozi i Jaroslav Vrška,  već dr Miša Maričić,  kome je publika nešto malo više verovala) - debitanti,  da na „peronima” oko slepog koloseka koji je  možda nekad vodio od Berlina do Beograda nije vladao opšti poremećaj,  da ne kažemo izgubljenost u prostroru i vremenu.

Miroslav Benka,  koji je „Švabicu “ već režiaro (2006. ) na  sceni Niškog Narodnog pozorišta,   izvrsno poznaje sav pripovedečaki,  značajan, iako ne preobiman Lazarevićev književni  opus,   bio je svestan da ovo  dugačko  pismo koje se zove Švabica,  posmrče,  objavljena tek posle piščeve smrti iako je među prvima napisana, kao umetnička  celina nije dokrajčena,  nego  je to više tačka,  duboko zarivena  poput glogovog koca  ne bi li se pohranjeni duhovi  ljubavi zauvek smirili. 

Ali,  nisu se smirili.

Radeći na dramatizaciji ove priče u pismima pobratimu,  Benka je  osetio,  da  je „Švabica “,  prvi moderno pisan  ali nezavršen roman u srbskoj kniževnosti,  u kojemu pulsira  karidogram  dva ljubavlju uritmičena srca  nedovoljno  dramaturški  razvijena   slika,  da bi kao celina  bila izdržljiva    za scensko preživljavanje i duži boravak na pozornici. 

A možda  taj roman u najavi  i nije mogao   biti dovršen  rukom  u svemu ustručavajućeg,  obazrivog,  pa i stidljivpg pisca,  kakav je bio Laza K.  Lazarević.

Sve je to imao u vidu Benka  kad se odluičio da u svoj scenski projekat  „Bez imena,  B&B,  (Beograd – Berlin)  preko Lajpciga“,  pored „Švabice “ kao okosnice  unese   ne samo fragmente  iz    pripovetke „Vetar”,  što je bio pun umetičlki efekat i to pre svega  zato što je uveo lik Čiča Đorđa  koga je efektno odigrao popularni   glumac veteran Milan Dudić,  čije su bravure nagrađene aplauzom na otovrenoj sceni večeras veoma uzdržane  publike. Reditelj je još „dokapitalizovao“  živi scenski materijal predstave  fragmentima iz autorovih medicinskih beležaka,   studija,   istraživanja,   što je   gledaoce još više zbunjivalo čestim prekidanjem   ionako tankih niti dramske radnje.   Koja  je inače tekla   na momente  preduboko,  sa nanosom  „drvalja i kamenja“,  pa se  pažnja piblike  u njoj neizbežno uptapala,  a na trenuteke skoro presušila,  pa se nije znalo šta se ustvari zbiva na bini.   Na kojoj je sceski tlo pod nogama aktera  sve češće  izmicalo,  tako da je sav „scenski region“ od Berlina pa sve do Beograda,  i još dalje - do Valjeva,  bio jedna „scenska katastarska opština”, u kojoj kao da je sve bilo poplavljeno,  a naročito u valjevskom kraju,   pa se  između Berlina i Beograda (do Valjeva još pruga nije bila izgrađena) jedino moglo komunicrati ostacima slepog koloseka,  po železničkom pragovima.

Kud ste pošli s kofrom u ruci?

Kojima su svi akteri koračali tamo-amo sa ogromnim koferima u rukama koji su postali deo njihojvih identiteta ne ostavljajući ih ni na čas,  stano ih otvarajući   i prepakujući. 

Brza pošta,  a o brzim prugama da i ne govorimo

Mati studneta Miše Maričića (Marija Hlebjan) poslala  je svoju kćerku,  a Mišinu sestru (Marinu Vujović) čak u Berlin i  to  baš u ubogi  studenstki pansionat  „Gutiar” da bi napisala pismo Miši koje mu je diktirala iz dalekog Valjeva držaći buket svežeg livadskoog cveća u rukama.  To je učijeno zato što u to vreme ipak nije bilo dovoljno sazrelo poverenje u brzu poštu,  a o  brzim prugama da i ne govorimo. A sestra Mišina  je  držaći hartiju na koferu umesto na stolu sve zapisavsla od reči do reči ponavaljajući ono što što bi joj majka iz Srbije među šljivama izdiktirala  koristeći priliku da lično uruči pismo adresantu,  tj. svom bratu Miši,  kojemu bi  se u studentskom pansionatu „Gutjar“ još  „ljubav  desiti mogla” dok je on sam bio stalno  u dilemi „da li da je želi,  il’ ne želi“.

Ana bez kreativne energije,  bledunjava   i nejubedljiva

Helena Pop-Lazić je u ulozi Ane bila bledunjava,  nedovoljno  ubedljiva,   bez izražene kretivne energije kojom bi  dočarala tragičan  lik devojke koja svim svojim bićem i ponšanjem  nagoveštava  ljubavnu tragediju.  Čednost,  ljupkost, nenametljivost,  čije je Ana bila oličenje jedva se na momente nazirala u igri  Helene Pop-Lazić. Nedostajalo je poverenje gledalaca da je Ana gorda  devojka koja voljenom Miši ne oprašta ne iz svoje nadmoći i gordosti,  nego  zarad svoje ljubavi,  koja se u ljubavni igru upušta  bez vidljvog zanosa,  ali i bez konvecionalne nade u brak. 

Za tumačenje komleksnog,  psihološki slojevitog Miše iz Lazne „Švabice“, ukletog zaljubljenika koji stalno pokušava  da u tom svom prokletstvu pronađe  manje običan smisao  od požrtvovanja, da svoj strah od neverstva prema Srbiji zavara strahom od sudbine tuđinke u  svom zavičaju,  bio je potreban glumac ne samo  sa scenskim iskustvom,  nego i snažnija,  uverljivija i sugestvnija glumačka  individualnost  od debitanta  amatera  Slobodana Babina.

Od ostalih aktera   ne smemo izostaviti  Mariju  Hlebjan,  glumicu Slovačkog pozorišta VHV  koja je tokom skoro poluvekovnog scenskog iskustva ostvarila bezbroj uloga koje se pamte. 

Njima će se   svakakako pridružiti  i uloga Majke Miše Maričića  u ovoj predstavi. 

Disciplinovano su sledili rediteljeva uputstva:  Andrej Vereski  u ulozi agresivnog Nemca  Maksa sklonog prekomernoj upotrebi sile,  Igor Piksla  kao mirotvorac Rus  Tumanov,  Zdenko Kožik,  kao pobratim -utvara u dugačkom kaputu  zakopčan, koji sa posebnim ovlašćenjima neke agecije za bezbednost aktera na sceni  tumara tamo-amo po bini, pregleda ormane,  čak se i penje na njih  tražeći skelet kojeg  i pronalazi u jednom od njih,   Marina  Vujović,  dvostrukla sestra (rođena Miše Maričića  i medicinska  Čiča Đorđa koji samo što nije oslpeo,  a možda i jeste,  samo što ga je na  vreme nekud odvela i sklonila od publike); Radica  Števanov, koja kao gospođica Karla Vedel nije savldala školsko grdivo u onolikoj  meri kao klavir i slovački jezik…

 

Branko Rakočević