Kuda duva mistral

Predaja prvog broda Rusiji odložena je zbog nestabilnosti na istoku Ukrajine. Neuspehom se završava najzanimljiviji eksperiment za uspostavljanje vojno-strateških veza između Rusije i jedne od ključnih zemalja NATO-a.

O tome da li su ruskoj floti potrebni Mistrali iznošena su razna mišljenja, i pre i posle ugovaranja posla. Ako rezimiramo diskusiju, većina komentatora bila je u nedoumici zašto je sve to uopšte započeto. Sada je očigledno da je ideja bila isključivo politička, samo indirektno vezana za realne zadatke u oblasti odbrambene sposobnosti. Istina, projekat je započet u jednoj atmosferi, a završen u potpuno drugačijoj.

U kontekstu dubokog uzajamnog nepoverenja između Rusije i zemalja Zapada pojavila se ideja da se zađe sa strane globalizacije, tačnije da se cementiraju odnosi komercijalnim interesom koji bi stvorio situaciju pozitivne uzajamne povezanosti. Pri tome ne u uobičajenoj energetskoj grani, i ne čak prosto u mašinogradnji, već u najsvetijoj, vojno-tehničkoj sferi. U Francuskoj je Rusija našla odgovarajućeg partnera i ugovor za isporuku Mistrala je bio sklopljen. Ipak tri godine kasnije sve se preokrenulo.

U kontekstu oštrog konflikta Rusije i Zapada zbog Ukrajine, Mistral se pretvorio u tešku glavobolju Pariza. Izoštreni manevri Jelisejskog dvorca u pokušajima da dokažu da isporuka savremenih nosača helikoptera Vladivostok i Sevastopolj ne protivreči čvrstoj liniji Francuske u osudi ruske agresije, pretvorili su se u komičarski šou.

Čitav svet posmatra kako je Pariz rastrzan između novca i principa, podvrgnut skoro ostrakizmu istočnoevropskih saveznika iz NATO-a i neskrivenom pritisku Vašingtona.

Sve to uz odobravajuće poglede konkurenata: odustajanje Francuske od sklopljenog i u velikoj meri već plaćenog posla pogubno će uticati na njenu reputaciju među klijentima u sferi vojne industrije na čitavjoj planeti.

Šta više, pod znakom pitanja se našao sam princip koji se pojavio još pre pola veka u vreme hladnog rata, da trgovina i biznis služe kao amortizer političkih protivrečnosti. Sada su oni pre oružje.

Aktivnost Sarkozija i Olanda u ruskom pravcu do ukrajinske krize imala je za cilj aktiviziranje poslovnih veza, kako bi se sustigla, a možda i prestigla Nemačka. U Parizu su uvek sa lakom ljubomorom gledali na uspehe Bona/Berlina, čiji odnosi sa Moskvom 60-ih godina su stajali na snažnom temelju interesa nemačkih eksperata prema istočnom tržištu. Sada se i to menja.

Otkazivanje zasedanja Peterburškog dijaloga, a sada i objava da će on biti preformatiran u stranu veće kritike Rusije označava simbolično napuštanje tog istog modela.

Ukrajinska kolizija je pokazala da nemački biznis, prirodno nezadovoljan sankcijama, mora da popusti strogom političkom kursu Angele Merkel. Ona se rukovodi razlozima „druge Nemačke“, koja namerava da igra vodeću ulogu u Evropi, a ne jednostavno da bude „blagajnik za sve“.

Teorijski Pariz bi mogao da popuni nišu koja se otvara, mada Francuska se ne odlučuje da se usprotivi mišljenju konsolidovanog Zapada. Rusija se brzo preorijentiše na Kinu i ostale azijske partnere, gubeći interesovanje za evropski teren.

Simobolično je što je juče Moskva prvi put dopustila da Južni tok može i da ne bude izgrađen. (u trenutku objavljivanja članka Rusija je već odustala od izgradnje Južnog toka – prim. uredništva) Do sada je to bilo pitanje principa, mada, ako u Starom Svetu rusko energetsko snabdevanje sve više vide kao podrivački instrument, a na istoku je tržište spremno da primi sve više, interesovanje za lukave intrgie sa vladama u Sofiji, Budimpešti ili Beču pada.

I to više nije prosto smena ciklona i anticiklona, to više liči na fundamentalnu promenu klime.

Fjodor Lukjanov,

Čitajte više na Ukrajina i Novorusija iz minuta u minut