Nova godina i Deda Mraz ili Lažislavlje kao poruga svetitelja

Pošto je sveti Nikolaj bio vladika – nosilac episkopskog dostojanstva – kroz mnoge vekove od ustanovljenja tog običaja na Zapadu na slikama je predstavljan je u crvenoj kardinalskoj odeći. U Božićno jutro, deca bi pod drvetom nalaza darove. Za razliku od Zapada, u Srba su deca poklone dobijala na nedeljne praznike koji su prethodili Božiću – Materice i Oce. Majke i očevi su se deci “odrešivali“ (kao i deca njima na praznik Detinci, koji prethodi Matericama i Ocima) nekim, makar najskromnijim, znakom ljubavi. Kanapčić kojim su deca vezivala roditelje, i obrnuto, simvolizuje neraskidivu povezanost dece i roditelja, i duhovnu centriranost hrišćanske porodice oko Oca Nebeskog.

 

Istorijska putanja koja od svetog Nikole/Nikolaja Mirlikijskog u zapadnoj optici dovodi do Deda Mraza zapravo je putanja duhovnog pada zapadnog, rimokatoličko-protestanskog sveta. Odstupivši od Svetog Predanja, u početku samo uvođenjem jeretičkog filioque, a u kasnijim vekovima postepenim uvođenjem laž-dogmata i učenja neprihvatljivih za Hrišćansku/Pravoslavnu Punotu, zapadno hrišćanstvo (da ga uslovno tako nazovemo) je poslednjih decenija dostiglo do paralize sopstvenog religioznog čula. Iako se ne može poreći da na Zapadu postoji značajan broj bogožednih duša, tragalaca za smislom svoga života u svetu u kojem žive, materijalno hipertrofirani Zapad postao je duhovna pustinja. (U tu istinu neki veliki umovi Zapada odavno su proniknuli, o pravoslavnim duhovnicima i misliocima da i ne govorimo.) Lik Deda Mraza, u planetarno prepoznatljivoj varijanti ovog vremena, predstavlja paradigmu takvog stanja. Iako izašao iz kardinalske rubaške „zapadnog“ Svetog Nikole, on sa njim danas nema nikakve veze. A pogotovu nema nikave veze sa pravoslavnim svetiteljem, Mirlikijskim Čudotvorcem. Debeljuškast, iskežen, olikotvorenje hedonizma i prizemnosti svake vrste, on predstavlja pravu anti-ikonu. U najdobonamernijem nastrojenju pri izboru reči, s obzirom na predstojeći Najradosniji hrišćanski praznik, može se reći da se Deda Mraz na Zapadu pojavio kao sekularna varijanta Svetog Nikole – u onoj meri u kojoj je Zapad zaboravljao svoje hrišćansko predanje.

 

Vrhunac unakažavanja lika Svetog Nikole predstavlja njegovo „brendiranje“ od strane multinacionalne kompanije „Koka-Kola“, radi boljeg prodaje njenog najreklamiranijeg proizvoda. I tako danas, među Srbima jednom godišnje na nekoliko sedmica u kontinuitetu, iz svakog (medijskog) ćoška poput čupavca iz kutije iskače takav lik. Činovništvo Novog Svetskog Poretka na regionalnom nivou, prepoznavši njegovu već dobru ukotvljenost na ciljanom prostoru, namenilo mu je važnu ulogu u smućivanju (ne samo) Srba. Naime, još je u vreme Kraljevine Jugoslavije uspostavljen je primat srbskoj prazničnoj tradiciji tuđeg praznika, Nove Godine po Gregorijanskom kalendaru, u odnosu na Praznik Hristovog Rođenja – u kasnijoj interpretaciji „najluđe noći“.

 

Kada se slavi „najluđa noć“, pravoslavni Srbi ulaze u poslednju sedmicu pred Božić, u kojoj je post najstroži, jer se i telo i duše spremaju da dočekaju Hrista. Avaj, podstaknuta medijskim čupavcem iz kutije, porugom Svetog Nikolaja Mirlikijskog, Srbija krka pečenje i opija se. Za to vreme, njeni žitelji koji se trude da  pravoslavno žive, poste držeći se zaveta Svetog Save, kako su radili i njihovi stari. (Kada slavimo Božić, mi učestvujemo u radosti svega što postoji i što dočekuje Sina Božijeg u ljudskom liku.)

 

Ono što sigurno možemo reći je da, što se više predajemo ludosti tuđih praznika i praznovanja, to smo manje svoji. I, što je najpogubnije, sve više smo tuđi Bogu i našim svetim precima. Nepromišljenost, površnost i nemar u pitanjima vere, opčinjenost „šarenom odećom“ koja prikriva „jezivu tamu tuđinsku“, po rečima Svetog Nikolaja Srbskog, korak po korak, dovela nas je do same ivice duhovnog, kulturnog i državotvornog ponora. Van svake sumnje, vreme nam je na izmaku. I nema druge, nego da odlučno odbacimo sve zablude u kojima dugo prebivamo, uključujući i nametnute nam praznike. I prigrlimo naše, čiji način praznovanja izvire iz najdubljih slojeva narodnog bića. I proslavimo ih dostojno pripremljeni, postom i molitvom, i naporom ka svetovrlinskom životu, kako bismo osetili i doživeli istinsku radost praznika, Radost u Hristu!