Na Balkanu će umesto evropske himne „Oda radosti“ sve češće da se čuje „Hasta siempre“

Poslednje izjave Aleksisa Ciprasa, skoro sigurnog pobednika na predstojećim izborima u Grčkoj, od kojih su neke date i tokom njegove nedavne posete Srbiji, podstakle su evropske zvaničnike da ogole istinu koja glasi da posle dobrovoljnog ulaska u spiralu evrointegracija ne postoji mogućnost naknadne pameti, jer kako doslovno rekoše iz Brisela: „To je neopozivo“.

Naime, već i sama najava energičnog predsednika „Sirize“ da će raskinuti sa politikom štednje koju su njegovoj zemlji nametnuli Evropska unija i Međunarodni monetarni fond, proizvela je kod mnogih bojazan da će to voditi izlasku Grčke iz evrozone, zbog čega se tim povodom oglasila i Evropska komisija preko svog portparola Anike Brajthard, koja je upozorila Grke da je to nemoguće, jer ugovori sa Evropom uopšte ne predviđaju mogućnost da se ikada predomislite, nego je eventualno moguć samo izlazak zemlje iz Unije, ali pod vrlo komplikovanim uslovima, uz neophodni pristanak mnogih faktora, što znači da nisu bili u pravu oni koji su olako uveravali srpsku javnost da će Srbija moći da izađe iz klupka evrointegracija ako joj se tamo ne svidi. Osim toga, političar koji će najverovatnije uskoro preuzeti kormilo grčke države Aleksis Cipras je tokom decembarskog boravka u Beogradu izneo neke sličnosti između dve balkanske zemlje, koje nužno navode na duboko razmišljanje.

On je tada upozorio da je zajednički neprijatelj Srbije i Grčke politika neoliberalizma, protiv koje treba zajednički da se borimo, zato što su po njegovim rečima „vladajući krugovi u Evropi videli u krizi dobru priliku da redefinišu odnos snaga na kontinentu, i da socijalne nejednakosti zahvate sve veći broj država, gurajući na taj način dobar deo društva u siromaštvo“, da bi naposletku zaključio da je krajnji cilj evropskih elita „da bogati budu još bogatiji, a siromašni još siromašniji“.

Inače, lider grčke opozicije je jasno označio kolovođe takve politike i njene posledice kada je bukvalno optužio Evropsku uniju i nemačku kancelarku Angelu Merkel da „igraju poker sa životima ljudi u Evropi“, te naveo katastrofalne podatke koji opisuju život u najjužnijoj evropskoj članici, pomenuvši da je Grčka samo za poslednjih pet godina, usled spolja nametnutih mera štednje, izgubila čak četvrtinu BDP-a, a nezaposlenost je porasla do neviđenih razmera, i to pogotovo među mladima, gde iznosi neverovatnih 60 procenata. I zato, nakon Ciprasove konstatacije da i Srbija ima iste probleme, te da je naš zajednički neprijatelj neoliberalna politika, naprosto se moramo za trenutak zaustaviti i zapitati se - o kakvoj se to politici zapravo radi? U najkraćim crtama, neoliberalna ekonomska politika se zalaže za privatizaciju svega i svačega, uz istovremeno smanjivanje uloge države u korist multinacionalnih kompanija, ukidanje mnogih radničkih prava, smanjivanje njihovih plata, te za kresanje troškova za obrazovanje, zdravstvo, za smanjivanje pomoći siromašnim slojevima stanovništva, i mnogo toga još. U tom svetlu je veoma zanimljivo da se setimo priznanja Stouba Talbota, koji je za vreme bombardovanja Srbije upravljao zajedničkim obaveštajnim Komitetom za diplomatiju Pentagona i Stejt departmenta, koji je doslovno napisao sledeće: „Stvarni cilj bombardovanja nije imao nikakve veze sa brigom za kosovske Albance, već je stvarni uzrok bio to što je Srbija bila poslednja oaza Evrope koja se nije povinovala neoliberalnim programima pod upravom SAD-a“, otkrio je Talbot istinske razloge NATO bombardovanja. Da li je onda nakon svega toga razumljivo zalaganje Aleksisa Ciprasa, najizglednijeg pobednika grčkih izbora, protiv politike neoliberalnog kapitalizma, kao i njegovo upozorenje, izrečeno za govornicom Pravnog fakulteta u Beogradu, da je Evropskoj uniji potrebna nova evropska politika, koja će raditi na globalnom miru, u dobrim odnosima sa Rusijom, a ne u sukobu sa njom. A njegov poziv da povedemo borbu za Balkan mira i raznovrsnosti, uz međusobno poštovanje, a ne uz tutorstvo Zapada, očigledno bi trebalo protumačiti kao najavu dolaska na političku scenu Balkana novih ljudi, koji poput Ciprasa imaju za uzor Če Gevaru. A to znači da će ubuduće na Balkanu umesto evropske himne „Oda radosti“, sve češće da se čuje pesma „Hasta siempre, comandante“.