Podsećanja : Ovako je Vuk Drašković sin Vidaka Draškovića slao Srbe u Hag ! Pismo Vuka Draškovića predsedniku Haškog tribunala , 29. avgusta 1996.

 Podsećanja : Ovako je Vuk Drašković sin Vidaka Draškovića slao Srbe u Hag !

Pismo Vuka Draškovića predsedniku Haškog tribunala, 29. avgusta 1996.

Vuk Drašković

Zalažem se za apsolutnu saradnju sa Haškim tribunalom, jer branim srbski narod od kolektivne krivice za zločine koje su, tokom rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, počinili ili naređivali pojedini Srbi. Kažnjavanjem i hrvatskih i muslimanskih ratnih zločinaca za zverstva počinjena nad Srbima, takođe se skida kolektivna odgovornost sa tih naroda.

Neće, međutim, biti otklonjena niti značajno smanjena mogućnost recidiva novih ratnih strahota i etničkih čišćenja, ukoliko Haški tribunal ne optuži i ne osudi samu zločinačku ideju genocida na ovim balkanskim prostorima.

 

Svi istoričari sveta mogu posvedočiti u Hagu da, sve do 1941. godine, na prostorima bivše Jugoslavije nikada nije bilo niti genocida niti organizovanih etničkih čišćenja. Bilo je lokalnih i nacionalnih i verskih sukoba, kao i evropskih i svetskih ratova, bilo je i ratnih zločina, ali genocida nije bilo. Ovde su vladali Turci, Austrijanci, Mlečani, Francuzi, Srbi, Nemci, čak nekad davno i Huni. Ničija vojska i država nije sprovodila genocid nad bilo kime. Zbog toga je i etnička mapa ličila na kožu leoparda. Srbi, Hrvati, Jevreji, pravoslavni, muslimani i katolici živeli su vekovima izmešani.

 

Šta se to, dakle, desilo 1941. godine? Tada nema jugoslovenske komunističke armije, jer nema ni Jugoslavije. Ona je u aprilu 1941. slomljena, raskomadana i okupirana. Tada nema ni komunizma ni Slobodana Miloševića u Srbiji. Nema ni Srbije. I ona je raskomadana i okupirana. Tada nema ni Karadžića ni Mladića u Bosni. Nema ni Bosne, kao države.

 

Tada, jedino, ima jedne nacističke hrvatske države, kojoj Adolf Hitler poklanja celu Bosnu i Hercegovinu, kao i delove Srbije. Posle jedanaest vekova, Hrvati su, tek tada, pod okriljem kukastog krsta, dobili svoju državu. Ante Pavelić, firer te nacističke tvorevine, proklamuje istrebljenje Srba kao vrhunski i nacionalni i državni interes. Prvi put u istoriji, na Balkanu se ubija kolektivno, zbog zločina rođenja!

 

Ceo svet danas zna za Mauthauzen. Sticajem okolnosti, svet nije saznao niti ni danas zna za koncentracioni logor Jasenovac, najveću masovnu grobnicu Srba, koja je mnogo veća od Mauthauzena.

 

Komunisti su, naime, 1945. godine došli na vlast i obnovili Jugoslaviju. Na magični način, Hrvati su predstavljeni svetu kao antinacisti i kao ratni pobednici. Tobože zbog budućnosti i zajedničkog života Srba i Hrvata, komunistička vlast nije sprovela denacifikaciju Hrvatske i sakrila je od Evrope i sveta istinu o genocidu nad Srbima. Zatrpana je i istina da je hrvatska nacistička država zvanično bila u ratu i sa Sjedinjenim Američkim Državama i sa Velikom Britanijom, i da su njene trupe jurišale na Moskvu i Staljingrad. Tako se desilo da u Nirnbergu na optuženičkoj klupi nema nijednog zločinca iz Hrvatske. Tako se desilo i da gotovo svi hrvatski ratni zločinci i nacistički lideri dobiju utočište u zemljama zapadne demokratije. Sam „balkanski Hitler“, vođa hrvatskih nacista-ustaša Ante Pavelić, neprogonjen i nekažnjen umire prirodnom smrću u Španiji.

 

U Haškoj sudnici se mora pojaviti pravni Dostojevski. Onaj koji će, ma koliko to bilo naporno, komplikovano i odveć bolno, ući u sve lavirinte ovdašnjeg zla i pronaći koren, izvor velike nesreće. Onaj koji će, u ime zemaljske i Božije pravde, u ime svih mrtvih i živih, biti nemilosrdan prema svakom zločinu i zločincu, ali koji će i jasno razdvojiti posledicu od uzroka.

 

Sa užasavanjem, koje je razumljivo i opravdano, ceo svet danas prati otkopavanje masovnih grobnica oko Srebrenice. Te slike pakla i ljudskog bezumlja televizija unosi u kuće širom naše planete. Šokirani gledaoci, milijarde njih, u svojoj svesti i duši označavaju Srbe kao divljake i ubice, kao neki genocidni i razbojnički narod, koji je izvor i krivac balkanske Hirošime.

Televizijske kamere, međutim, ne mogu da prikažu današnjem svetu stotine i hiljade Srebrenica od pre pola veka, koncentracione logore smrti ili džinovske peći u kojima su masakrirani i spaljivani Srbi.

 

Daleko od toga da prihvatam princip taliona (oko za oko, zub za zub) ili da tražim ma kakav alibi ili popust za zločin počinjen iz osvete i odmazde za prethodni zločin. Želim samo da sudije u Haškoj sudnici tumor genocida i etničkih čišćenja u Hrvatskoj i Bosni seciraju do srži, tako da se jasno kaže gde je žarište a gde su metastaze.

 

Iz krvi nevinih žrtava pre pola veka, potekla je danas krv nevinih žrtava. Zlo se hrani zlom, a mržnja niče iz mržnje. To su spojeni sudovi naše i srpske i hrvatske i muslimanske nesreće.

 

Ovde će budućnost biti budućnost grobova i večne odmazde, ukoliko ne pobede načela pomirenja i pokajanja. Ta ulaznica u ljudsku budućnost sada je u rukama Haškog tribunala.

 

Nikada, do ovog sramnog rata u Hrvatskoj i Bosni, Srbi nisu sprovodili etnička čišćenja, nego su bili žrtva tih čišćenja. Nikada nisu sejali masovne grobnice, nego su bacani u masovne grobnice. Nikada nisu rušili džamije i crkve, nego su spaljivani u svojim crkvama. Nikada nisu rušili gradove, nego su stradali pod ruševinama svojih gradova.

Ovaj istorijski pasoš srbskog naroda mora se pokazati u Haškoj sudnici.

 

(29. avgusta 1996.)