Religija pobede

Moj otac je poginuo pod Staljingradom 1943.  I majka, već udovica sa od suza  bezbojnim očima,  odvela me je,  šestogodišnjeg dečaka  na trofejnu izložbu koja je bila postavljena u Parku kulture  i odmora. Pamtim nemačke bombardere sa kukastim krstovima,  sećam se teških,  prljavih,  haubica poput žaba, sećam se bornih kola sa polomljenim gusenicama. Pamtim ogromni kao kuća nemački tenk sa  kupolom,  topom,  mitraljezima.

Prizor nevidljivog ruskog topa kao slika naše pobede

Taj crni tenk je za mene bio čudovište  koje je ubilo moga oca,  koje je donelo tugu meni i mojoj mami. A zatim sam u tom  tenku,  na njegovoj kupoli,  ugledo  ranu,    ogromnu belu rupu sa čeličnim krajevima koju je zadobila  od našeg protivtenkovskog  topa.     

I taj nevdljivi top bio je tada za mene ona sila koja  se osvetila   za ubistvo moga oca,     koja je odagnala  od moje kuće,  od  moje mame, taj čudovišni tenk,  tu mračnu silu.

I sve od tada kroz ceo moj dugi život ja nosim  u sebi taj  prizor   kao sliku naše pobede.

Pobeda kao veliki geopolitički trijumf,   ideološko preimućstvo

Sada,  u XXI veku,      kad   su se u narodnu svest vratila religiozna osećanja, religiozne predstave,  mi gledamo na našu pobedu drugačije nego  tada, u vatrenom HH veku.  Razume se,  pobeda je  i dans za nas  epohalni vojni događaj.  To je ogroman geopolitički  tijumf.  To je  velika ideološko preimućstvo.

Pobeda u  „Svetom ratu“  kao neizmerni religiozni praznik

Ali danas   ta pobeda za nas predstavlja  još i  neizmerni  religiozni praznik,    pobeda ukrašena  religiznim predstavama o   vaseljeni,  o njenoj sudbini,  o njenim vrednostima.  

Od prvih dana rata pojavila se strašna, prelepa i ubitačna  pesma „Sveti rat“.

Rat  je sveti,  i pobeda u njemu biće sveta,  a narod koji u njmu pbedi takođe      će biti postati sveti narod,  on je  obasjan,    okružen  svetim tajanama    i svetim  činom.

Pobeda kao velika, večna,   božanstvena,  čudotvorna ikona

To sveto osećanje,  odblesak svetlosti    leži na svima  koji su učestvoavli u tom ratu:  na redovima pešadije,    na generalisimusu, na komandiru voda ili komandantu armije. Na dečaku koji je stajao pod otvorenim nebom   na mraznom polju   i  dodavao  garnate  za  projektile, a da bi  mogao dohavtoiti do lafete  morali su da mu postave  ispod nogu prazan sanduk od municije.   

I svi su bili sveti.

Sav narod je bio sveti  - sveti nrod pobedonosac.

I pobednik.
 
I sama pobeda se danas smatra kao velika,   neprolazna,  božanstvena,  čudotvorna ikona. 

Perestrojka pokušala da oskrnavi ikonu pobede

Tu ikonu su u vreme perestrojk pokušali da  raseku sekirom,  pokušali su da je oskrnave,  ratsrgnu,  da je spale na ognju, kao što su to učinili  i sa mnogim vrednostima koje su tada pretvorili u pepeo  pred  rušenjem velike  crvene države.

Kakve su  sve   klevete bile na  našu armiju!

Te ona se  nije borila na početku rata,  te  nije oslobodila Poljsku,   te nije ni ulazila u Nemačku!

A koliko je tek kleveta i laži bilo usmereno na naše komandante i oficire. 

Oklevetan naš narod pobedonosac i pobednik

Koliko je oklevetan naš narod – pobedonosac i pobednik! Koliko kleveta je bilo  na sam narod i na sam smisao  te pobede!
 
Hteli su da i da svaki spomen na pobedu  pretvore u prah i pepeo kako bi jednom za svagda iščezla bez traga.

Ali kao što su u vreme teških bojeva kroz liniju fronta iznosili  zastavu puka obmotavajući njom  svoje grudi izrešetane  mecima i razapinjujući je na drvo  da bi se pod njom ponovo skupio  ostatak puka, tako je i pobedu naš narod preneo kroz   crnu propast 90-ih godina.

Ponovo sja ikona pobede

I ta ikona je ponovo zasijala. Mi smo je  isprali,  molitvama  je obasuli, i ona je sada za nas večna svetinja,  dragocena snaga.

Nju i danas pokušavaju da ospore,  omalovaže,  da oskrnave,  da je istrgnu iz narodnih ruku.

Zato što  je pobeda onaj pehar iz kojeg pije i nazdravlja  mlada država ruska.
 
U njoj  je  sadržana sva ideologija, svi simboli i smisao današnje naše države.  I država  učestvuje u tom  ispijanju zdravica,  pije tu svetu živu vodu.

Pobeda je danas za nas dragocena  ne samo svojom prošlošću, nego i svojom  budućnošću.

Zato što su u toj pobedi koncentrisane velike tehnologije,  velika dostiugnuća,  velika očekivanja.

Pobeda oličava sobom  dragoceno veliko  delo   zbog  kojeg je prepatio i tugovao naš narod. Opšte delo koje sjedinjuje u sebi običnog redova i generalismusa,  borca i komandanata,  raskulačenog seljaka i oficira NKVD.

Pobeda je sjednila sve  narode koji su tada ratovali protiv Nemačke: Ruse,  Ukrajince, Uzbeke,  Jevreje,  Tatare. 

Tada je bio samo jedan anrod – narod pobedonosac. Narod pobednik.

Pobeda sobom dokazuje     sposbnost našeg naroda  da se  u vreme tragičnih iskušenja  skocentriše,  ujedini za veliki polet,  zamah,  podvig,  za veliki  poduhvat.

Da nije bilo te pobede,  kako bi izgledala današnja planeta? Na njoj bi se danas na  svim kontinentima dimili krematorijumi.  Čovečansto ne bi  činilo  ovoliko naroda,  ovoliko kultura,  tradicija,  škola. 

Da nije bilo naše pobede,  tama bi progutala svetlost

Da nije bilo naše pobede, pakao bi odneo pobedu nad rajem,  tama bi progutala svetlost, dobro bi zasvagda usutknulo pred licem  velikoga zla.

Ali,  to se,  na sreću, nije dogodilo.

Pobeda je osujetila zamisao  vseljenske tame i  ad nije pobedio setlost.

Narod-pobednik se uzdigao svojim velikim stasom kao  narod-velikan.  Svi su bili heroji. I oni  o kojima ni dosada ništa ne znamo i nimo ih sahranili,  čije kosti leže  kod Tihvina ili Rževa. 

I one koji su  prošli sav rat i na Crvenom trgu  na podnožju Mauzoleja  bacali nemačke  ratne zastave.

Heroji su bili i partizani koji  su se borili u duobokoj pozadini Nemaca. 

„Crvene zadušnoce“  velikim podvižnocoma mučenicima

Ali rat je ostavio u našem sećanju posebne „crvene zadušnice“  u koje  spadaju veliki podvižnici i mučenici.

To su 28 gardista-Panfilovca  koji su jurišali s granatama pod tenkove  u Dubosekovi.

To je Talalihin koji je uperio svoga lovca na moćni nemački „hajnkel“ koji se bio ustremio da bombarduje Kremlj.

To je Gastelo koji je pikirao svoj,    granatom pogođeni,  bombarder  na kolonu nemačkih tenkova.

To je Zoja Kosmodemjanska   koja   je na gubilištu dovikvala fašistima u lice da će pobeda biti naša.

To su mučenici „Mlade garde“  koji su izdržali strašna mučenja u  dušegupkama Gestapo,  ali se nisu prepusili na milost mučiteljenjima.

To je generl Karbišov  koji je stojeći pod  ledenom vodom svojim mučeništvom preobraćao crnu vodu smrti u  živu,  svetu vodu.

Ja mislim da ti mučenici nisu bili   mučenici jedino crvene vere,  crvene religije.

Oni su bili mučenici koji su poginuli za viši rajski    smisao života,  za više predstave o dobru i zlu.  Za one predstave  kojima je danas puna crkva, napunjena religiozna svest.

I ko zna,  možda će nekad ikonotvorac oslikati na velikoj,  teškoj dasci lik Karbišova ili sliku 28.  gardijsko-Panfilovaca. I  njihove  glave obasuće zlatne nimbe.

Ti nisi samo nosilac istorijskog pamćenja, ti si sam pobednik

Obraćam se onom koji živi pored mene-i starcu i mladiću.  I kažem: ti nisi prosto nosilac istorijskog  pamćenja.

Ti nisi samo onaj koji je nasledio pobednike i vodi svoj narod u beskonačnost.

Ti si sam pobednik. 

Oseti to.

Ti si 1941.  zajedno sa skijačima u belim maskirnim uniformama  hitao u susret fašistikim mecima.

Ti si pod  Staljingradom izgovrao  lozinku „Preko  Volge za nas zemlje nema“.

Ti si u „trideset četvorki“ žurio  u suret  nemačkim tenkovima  jurišajući u strašni obračun.  Ti si napadao Sapun- goru, atakovao si na Saur- grob. 

To si bio ti koji   si se peo po stepeništu Rajhstaga, među  pobijenim  nacistima,    grobljem čaura,   sred zadimljenih zidova,  peo si se na krov i istako crvenu zastavu.  I tebi se odatle ispod  crvenog platna otvorio ceo svet, svi kontinenti,  svi okeani.  Tebi se otovrilo celo čovečanstvo, koje si ti zajedno sa svojim očevima,  dedama i pradedovima  spasao od tame.

Velike,  svete parade

Bile su dve velike,  svete parade.

Parada 1941,  tragična i snažna parada. 

I parada trijumfalna – parada pobede 1945. 

Na tim paradama je armija prošla po Crvenom trgu - po tom velikom hramu  na kome su zapamćene ruske predstave o svojoj istoriji, o svojoj svetosti, o svojoj svetloj budućnsoti.

Sadašnja parada ponavlja te dve svete  parade.  Oružje  koje će proći po Crvenm trgu, moćni tenkovi,  rakete, zenitni sistemi,  nose u sebi sećanja na  sveto oružje pobede-na „četrdesetpetice“ na „tridesetečtvorke“,  na „kaćuše“,  protovtenkovske  topove.

Rusko oružje je sveto. 
 

I dans,  kad naši pukovi  prolaze Crvenim trgom, iznad  njihovih glava na nebesima  prolaze  svi  koji  su  vojevali u tom ratu, - taj golemi, pregolemi sabor  pobednika. 



Aleksandr Prohanov,  književnik,  glavni urednik nedeljnika „Zavtra“
Prevod s ruskog  i obrada: Branko Rakočević