Vrela krv Aleksandra Sergejeviča Puškina

Bliski prijatelji Aleksandra Sergejeviča Puškina isticali su da će on neizostavno poginuti u dvoboju. Nije ni čudo, do onog poslednjeg sa Dantesom, imao ih je 29, što održanih, što neodržanih.

Ruska carska policija imala je spiskove ljudi koji nisu baš bili skloni pridržavanju javnog reda i mira. Pijanci, kavgadžije, kockari, skandal-majstori, ženskaroši... Ako bi se desio kakav incident u prestonici, niko se nije zamarao obilaskom mogućih krivaca, ili kakvim sličnim ispitivanjima. Jednostavno, pogledalo bi se u spisak, ukrstili podaci i krivac je pozivan na razgovor. Retko kad bi se desilo da policija pogreši. Istaknuto mesto na ovom spisku imao je i Aleksandar Sergejevič Puškin (1799–1837). A čime ga je zaslužio?

Genijalni pesnik imao je običaj da se izazovno ponaša. Nervirala ga je izveštačenost, trudio se svim silama da razbije žabokrečinu visokog društva i ustaljenih normi.  Vrela krv, nešto alkohola, poneka žena, i belaj je već na pomolu. Tako je dospeo i na vrh one liste, i to u odeljak ljudi sklonih dvobojima, a visoko mesto zauzimao je i među kockarima. Inače, zna se da je pesnik bio i odličan strelac. Sa dvadeset koraka pogađao je metkom u metak. Iako je, od silnog iskustva, dobro poznavao pravila dvoboja, nikada nije prolio krv protivnika. Biće da se vodio onom Mocartovom, da su genije i zlodelo nespojivi.

Rani radovi

Temperament je počeo da dolazi do izražaja već u sedamnaestoj godini. Tada je prvi put izazvao nekoga na dvoboj. Ni manje, ni više nego rođenog ujaka, Pavla Hanibala, unuka onog Arapina Petra Velikog. Puškin je bio u gostima kod tog ujaka u selu Voznesenjsko u Opočeckom srezu. Sestriću u čast, Hanibal je priredio bal. Puškin je već ranije stigao da se beznadežno zaljubi u baronesu Lukašovu. Na balu, ujak se nije odvajao od Lukašove, a to je bilo dovoljno da mladi pesnik izazove drznika na dvoboj. Na jedvite jade, rodbina i prijatelji nekako su smirili plahovitog junošu. U znak pomirenja, ujak je improvizovao stihove na licu mesta:

Mada Saša usred bala

Izazva ti Hanibala

Neće, Bože, Hanibal,

Pokvariti svađom bal.

Sledeće godine, Puškin se združio sa husarom Kaverinom. Ovaj je imao običaj da piše šaljive stihove, a u jednom od tih pesmuljaka, „Molitvi lejb-husarskih oficira”, potkačio je i Puškina. Usledio je izazov, a izmirio ih je komandant gardijskog korpusa Vasiljčikov.

Septembra 1819. godine po Petrogradu su počele da se šire glasine da su Puškina išibali u takozvanoj „tajnoj kancelariji”, odnosno sedištu obaveštajne službe, u skladu sa onim spiskovima. Kondatrij Riljejev bio je dovoljno glup da takve spletke širi po plemićkim salonima, pa ih je i Puškin čuo. Kako mu jedan protivnik i nije bio neki izazov, usledio je poziv i grofu Fjodoru Tolstoju, koji se usudio da se smeje takvoj podmetačini. Nekako su izbegli da se sretnu na crti, a umesto metaka su razmenili epigrame.

Ključ, pa pištolj

Usledilo je mesec dana mira, a onda je u novembru 1819. godine došlo do sukoba s Vilhelmom Kjuheljbekerom. Dotični je voleo da odlazi kod Puškinovog bliskog druga Vasilija Žukovskog, a jedina nevolja bila je što Žukovski nije bio previše počastvovan tim posetama. Jednom je Žukovski propustio da dođe na večeru kod Puškina, a izgovorio se da je baš tog dana pokvario stomak. Da dosoli, dodao je i da mu je pre svratio Kjuheljbeker, a sluga Žukovskog ih je greškom zaključao i otišao negde. Puškin je priču jedva dočekao, i kada je sledeći put sreo Kjuheljbekera na nekom balu, pročitao mu je svoje nove stihove:

Po presitoj večeri me

Jakov greškom zabravio

Pa sam vam se, braćo mila

Mučno kjuheljbekerio.

Smrtno uvređeni Vilhelm smatrao je da uvreda sprdanja sa časnim prezimenom može da se opere samo krvlju, pesnikovom, ako je ikako moguće. Našli su se, sa sve sekundantima, a prvi je pucao izazivač. Nanišanio je u pesničko čelo, ali je onda usmerio pištolj ulevo. Metak je prozviždao, a Puškin se glasno nasmejao, zavitlao pištolj u vazduh i pohitao ka Kjuheljbekeru s rečima da on u njega pucati neće.

Dve nedelje nakon dvoboja, Puškinov sluga Nikita Kozlov došao je kod gazde premlaćen gotovo namrtvo. Prebio ga je Modest Korf, službenik u Ministarstvu pravde, a sve zato što je Kozlov pijan dosađivao njegovom kamerdineru. Puškin je izazvao Korfa na dvoboj, ali ovaj nije prihvatio izazov zbog „takve tričarije”.

Nekoliko dana kasnije, usledio je novi incident. U Petrogradskom teatru major Denisevič našao se uvređen pesnikovim ponašanjem. Naime, Puškin je galamio za vreme predstave, a major je besno prokomentarisao da mladiću ne priliči da u pozorištu viče, da svojim susedima smeta da prate komad. Već sledećeg dana, kad je shvatio šta je uradio, izvinio se.

Punč, trešnje i kućni pritvor

Na jesen sledeće godine, u jednoj kišinjevskoj krčmi zadesilo se sjajno društvance. Puškin, braća Mihail i Fjodor Orlov, Aleksej Aleksejev i Ivan Liprandi, učesnik Otadžbinskog rata, igrali su bilijar i pili punč. Malo su prepili, pa je pesnik počeo da brka kugle i ničim izazvan ometa igru. Besan, Fjodor Orlov nazvao je pesnika školarcem, a Aleksejev je na to dodao da školarce podučavaju. Naravno, Puškinu nije padalo na pamet da pređe preko toga, bez obzira što su i Orlov i Aleksejev bili pukovnici. Izazvao ih je, a kada se sutradan mamuran probudio, onako otežale glave jurio ih je da se izmire, kriveći svoju vrelu krv i punč.

U junu 1821. godine malo je nedostajalo da strada bivši francuski obaveštajni oficir Degilji. Puškin ga je izazvao na dvoboj sabljama, ali je Francuz odbio. Razlozi su ostali nepoznati.

Nešto posle dočeka nove 1822. godine u kišinjevskom kazinu, Semjon Starov tražio je od muzike da svira kadril. Nezgoda je što je u isto vreme Puškin zakazao mazurku. Znajući da je pesnik široke ruke, začula se mazurka. Starov nije otrpeo, izazvao je Puškina. Na dvoboju, protivnici su pucali po dva puta, ali niko nije bio povređen, neznano kako.

Nedelju dana kasnije, Puškin se zadesio na ručku kod generala Inzova. Prisutni državni savetnik Ivan Lanov je tvrdio tokom obeda kako vino leči sve bolesti. Pesnik se podsmevao pripitom savetniku, na šta ga je ovaj nazvao žutokljuncem. Kao odgovor, od Puškina je dobio titulu vinokljunca, a uzgred i poziv na dvoboj. Za svaki slučaj, general Inzov je Aleksandra Sergejeviča stavio u kućni pritvor, sa sve stražarima ispred, pa do dvoboja nije ni došlo.

Februara iste godine, na večeri kod moldavskog velmože Todorakija Balša, Puškin se na mrtvo ime posvađao s njegovom ženom Marijom, s kojom je ranije nešto petljao. Izazvao je Balša na dvoboj. Kada je ta vest nekako stigla do generala Inzova, Puškin je opet završio u kućnom pritvoru.

Tog istog februara Puškin je bio na dvoboju, ovog puta kao sekundant. Dok je sa kolegom sekundantom Skartlom Prinkulom određivao uslove dvoboja, žacnuo ga je način njegovog izražavanja. Ovaj besarabijski veleposednik primio je od Puškina poziv na dvoboj, ali su nekako uspeli da ih smire i izmire. Komično je što su na kraju megdandžije mirile sekundante.

Opet za Inzovljevim stolom, a tokom marta, došlo je do prepirke sa Severinom Potockim, oko kmetstva. Do dvoboja nije došlo, s obzirom da je Potocki popustio. Isti sto, ali u junu, penzionisani oficir Rutkovski priča o komadima grada teškim kilogram i po. Puškin ga na to otvoreno naziva lažovom, i logično je da usledi poziv na dvoboj. Isto kao što je logično i da ga Inzov opet strpa u pritvor.

Kasnije tokom godine kišinjevki bogataš Ingzelji postao je ljubomoran na Puškina zbog mlade Ciganke Ljudmile Šekore. Ponovio se više puta viđeni scenario: poziv na dvoboj, Inzovljevi stražari prate Puškina u pritvor, a Ingzeljiju se dozvoljava da otputuje u inostranstvo. Doduše, više „preporučuje” nego dozvoljava, za svaki slučaj.

Godine 1823. nije bilo generala Inzova, kada je Puškin tokom kartanja uhvatio u varanju zastavnika generalštaba Aleksandra Zubova. Na crti se pojavio s punom kapom trešanja, koje je uporno jeo dok je Zubov nišanio. Pljuckao je koštice, što je protivnika izbezumilo. Kako je zastavnik promašio, pesnik se svog pucnja odrekao.

Za Zubovim, usledio je moldavski pisac Ivan Ruso, prema kome nikada nije skrivao nesklonost. Dvoboj nije održan.

Vlast i žene

Posle skoro trogodišnjeg zatišja, u junu 1826. godine, izazvan je Nikolaj Turgenjev, jedan od čelnika „Saveza blagostanja”. Ovaj se ranije ostrvio na pesnika zbog nekih epigrama protiv vlade. Puškin je tražio pismeno izvinjenje, a po dobijanju istog, dvoboj je otkazan.

Sledećeg proleća Puškin se našao kao gost u kući kneza Urusova. Očijukao je sa njegovom kćerkom, pa ga je u nju zaljubljeni artiljerijski oficir Vladimir Solominski pozvao da se rasprave kao muškarci. Sekundanti su nekako izgladili stvar.

U avgustu 1828. godine, do ministra prosvete sa zakašnjenjem je stigao epigram koji je Puškin na njegovu adresu napisao četiri godine ranije. Opet saslušanje, pa poziv na dvoboj, koji je sprečio pesnik Fjodor Glinka.

Istog leta, svečana večera, Puškin pripit. Hteo je da priđe nekoj ženi, ali je sekretar ambasade Francuske u Petrogradu Lagrenje, videvši Puškina kako se približava, rekao toj ženi da ga otpravi kako zna i ume. Puškin je to načuo, zahtevao objašnjenje, a Lagrenje se, znajući da je pesnik slab na dvoboje, povukao. Rekao je da nije ništa slično izjavio, i da Puškina duboko poštuje.

Pesnik ne miruje ni sledeće godine. Sastavlja epigram na adresu činovnika Ministarstva inostranih poslova Hvostova:

   ... u salonu su svinje, bubašvabe i kamerjunker grof Hvostov.

Ovaj, naravno, izgubi živce, odmah ga odmah izaziva na dvoboj, ali su se nekako namirili, bez krvi.

Biće da se Puškin nameračio na službenike dotičnog ministarstva, pošto je početkom 1836. godine došao u sukob sa činovnikom Semjonom Hljustinom. Ovaj je u nekom društvu izrekao ne baš najlaskavije reči na račun pesnika, i te reči su se prenosile od usta do usta po Petrogradu. Dok je priča došla do Puškina, svako je pomalo dosolio, pa je od komarca nastao magarac. To možda i nije bilo neophodno, pošto nijedan komarac nije bio dovoljno sitan i nevažan da Puškin ne odgovori. I ovaj put je izazvao drznika, pa je usledilo objašnjavanje putem pisama. S druge strane, uključili su se drugovi, i dvoboj je bilo moguće izbeći.

Sledeći predstavnik vlasti na udaru Puškinovog ismevanja bio je ministar prosvete Uvarov. Posle objavljivanja žestoke satire u novembru 1836. godine, taj epigram je oštro osudio knez Nikolaj Rjepin. To je došlo do Puškina, koji teško da bi propustio da traži zadovoljenje. Naravno da mu to nije palo na pamet ni ovaj put, pa je usledila intenzivna prepiska s knezom Rjepinom. Posle pisama u kojima knez iz sve snage uverava pesnika u svoje najbolje namere, stvar je legla i do već zakazanog dvoboja nije došlo.

U to doba Puškin je bio prilično aktivan. Ako se ikada i smirivao. Došao je u sukob i sa pesnikom Vladimirom Sologlubom, koji se udvarao Puškinovoj ženi Nataliji. U ne baš treznom stanju izdelio joj je nedolične komplimente, a Puškin kao da je to jedva dočekao. Poziv na dvoboj nije izostao. Kad se istreznio, Sologlub se iskreno izvinjavao, i napismeno, pa je ubrzo sve zaboravljeno.

Poslednji dvoboj

U novembru 1836. godine počinje priča o poslednjem Puškinovom sučeljavanju s protivnicima. Do ruku mu je došao anonimni paskvil, u kome mu pisac dodeljuje čin velikog magistra rogonja. U pozadini je bila činjenica da se njegovoj ženi već godinu dana udvarao francuski oficir Žorž Dantes. On je bio porodični prijatelj, rado viđen gost u kući Puškinovih. To velikog magistra rogonja nije sprečilo da pošalje Francuzu poziv na dvoboj. Ovaj, praćen svojim poočimom Gekernom, holandskim poslanikom u Petrogradu, tvrdi kako nije zaljubljen u Nataliju Puškin, nego u njenu sestru. Obojica su se uplašila da bi mogući dvoboj ugrozio njegov boravak u Rusiji, a ni dalja karijera verovatno mu ne bi bila svetla. Nekako su ubedili Puškina da je posredi greška, pa se ovaj pismeno odriče dvoboja. Da bi i delima potvrdio reči, Dantes prosi Jekatarinu Gončarovu, a za nekoliko meseci se i venčavaju.

Taze mladoženja nikako da se smiri, i opet počinje da se udvara Puškinovoj ženi. Puškin reaguje tako što 25. januara 1837. godine šalje baronu Gekernu jedno uvredljivo pismo, a poslanik sada donosi odluku. Njegov posinak Dantes mora izazvati Puškina na dvoboj. Pesnik rado prihvata izazov. U četiri sata popodne, 27. januara 1837. godine, na Crnoj reci pesnik izlazi na svoj poslednji dvoboj. Tu biva smrtno ranjen, i brzo umire, 29. januara (10. februara po novom kalendaru).

Nemanja Baćković,