Pri susret Svetlane Aleksijevič kao laureatkinje Nobelove nagrade s novinarima

„Zašto se naše stradanje ne konvertuje u  slobodu? Samo od tog jednog jedinog pitanja može se sići s uma.“

Ovogodišnja dobitnica Nobelove nagrade za književnost,   beloruska spisateljica  Svetlana Aleksijevič,   održala je  u Berlinu,   u subotu,  10.  oktobra,    svoju prvu konferenciju za medije otkad joj je dodeljeno ovo visoko međunarodno  priznanje (8. oktobra).

Na susretu s novinarima  114. laureatkinja Nobelove   nagrade je  kazivala kako sakuplja materijale za svoje knjige,  kako piše,   šta misli o situaciji u svojoj zemlji...

Noinari su  prvih 40 minuta pres - konferencije postavljali književnici Aleksijevič pitanja o politici,   a ne o književnom stvaranju.

Po njenom sopstevnom priznanju tako se dešava uvek kad ona  dolazi u Evropu:  pitaju je uglavnom o situaciji  u zemlji,    a ne o  njenim knjigama.

Njene knjige-novinarstvo ili literatura?

Što se pak tiče knjiga koje piše,   prebacuju joj da su to više novinraska nego književna štiva  pošto ona piše na osonvu živih  intrevjua.

„Ali to uopšte nije tako“,   izričita je bila spisateljica,    „ja sakupljam materijal kao novinarka,   ali s njim radim kao  književnica.

Kod  nas u ruskoj književnosti je taj žanr rasprostranjen i on  se korsti u različitim formama  i na  različite načine,   ali je on za mene osnovni metod. To je,    naravno,   povezana sa mojim detinjstvom u posleratnom selu,    moji roditelji su bili seoski učitelji.“

Fragmenti iz sećanja

Autorka dela „Rat nije  ženskog roda“   (koji,    uzgred budi rečeno,   izlazi u prevodu na srbski jezik za predstojeći  Beogradski sajam knjiga u izdanju Arhipelaga),   iznela je pred novinarima fragmente iz svojih sećanja:

„... žene su se uveče okupljale i razgovarale. I od detinjstva sam bila pod velikim uticajem tih razgovora koje su vodile  seoske domaćice.  To mi je bilo neuporedivo jače,   potresnije i zanimljivije od  knjiga sa ratnom tematikom koje su se tada  pisale   i obilovale su herojstvom  sovjetskih vojnika,   o Pobedi.  I uopšte,  o Pobedi niko od nas nije  znao celu istinu,   pošto je ona imala ne samo lepo,   nego i ružno lice.“ 

Po njenim rečima,   izgovorenim na prvoj konferenciji za medije  nakon što je  dobila  Nobelovu nagradu,   u subotu,     10. oktobra  u Berlinu,   ona je htela da ispriča o onome  o čemu je slušala  u detinjstvu i da prenese ta  osećanja  ovom svetu u kome živi. 

„Mi imamo veoma razvijenu usmenu pamet,    ne samo pisanu,   nego   i usmenu. Da nisam zapisivala ono što su mi pričali moji junaci,   to bi sve otišlo u nikud,   zajedno s njima“,   istakla je ona,   posebno se ovrnuvši na delo  „Rat nije ženskog roda“  u kome su objavnjena sećanja boraca Velikog otadžbinskog rata.

Po mišljenju Nobelove laureatkinje za književnost,  u svakom čoveku je  sadržao „parče  istorije“ i da je njoj bilo najvažnije da „sakupi roman glasova i da od njih napiše knjigu“. 

Ugledala se  na dokumentaristički postupak  Alesa  Adamoviča

Govoreći o svojim  neposrednim prethodniciam koji su u književnom stvaranju primenjivali dokumentaristički postupak,   Aleksijevičeva je rekla:

„ Pre mene  ovako je radio Ales Adamovič sa još dva pisca,   ali svaki na svoj način. Mi smo imali veliki broj napisanih uspomena o ženama,   ali je u svima njima  primenjivan muški kanon. 

A kad sam im ja prišla i počela da s njima razgovaram ne kao sa istorijskim  ličnostima ,   nego kao sa ženama koje su se našle u tom paklu,  one su počele iskreno da pričaju svoje  životne istorije“,   nagalasila je ona.

Upravo zato po njenim rečima,   ono što su ispričale te žene sadržavalo je toliku snagu  autentičnosti.

„To je bilo nešto sasvim novo,  nešto različito,   nešto što se  snažno podudaralo sa savrenim osećanjem žvota.“

Stvaranje

Alksijevičeva je otkrila novinarima na berlinskoj   pres konfereciji održanoj u subotu,   10. oktobra,   da na jednoj knjizi radi od 5 do 10 godina,  da intevjuiše u proseku od 300 do 500 sgovornika za jednu knjigu. 

Dugo je živela u inostranstvu zato što je želela da vidi svet i da proširi vidike.  

Svet van granica njene zemlje  je veoma složen

„Uvidela sam da je svet van naših  granica vrlo složen,   da je demokratiju nemoguće kao švajcarsku čokoladu uvoziti,   za nju su potrebne  godine i  godine    rada.“

Za knjige  koje piše veoma je važna  veza sa ljudima svoga vremena i upravo se zato ona i vratila u Belorusiju.

Odnos prema beloruskim vlastima

Prema beloruskim vlastima Svetlana Aleksijevič je kritički nastrojena,   ali  nema nikavih iluzija  u snagu opozicije koja je slaba,   i  „narod  zaista  glasa za Lukašenka“. 

„Zašto se naše stradanje ne konvertuje u slobodu,    samo od tog jedinog pitanja se može sići s uma“ glavna je prouka Svetane Aleksijevič sa konferencije za medije održane u Berlinu u subotu,   10. oktobra.

Osnovni biobibliografski podaci
 
Svetlana Aleksijevič  živi i radi u Minsku.

Na  sajtu njenog nemačkog izdavača  se može pročitati da je rođena  31.  maja 1948.   u gradu Ivano-Frankovskom u Ukrajini. 

Zanimljivo je da je ova nevelika ukrajinska varoš dobila ime po  piscu Ivanu Franku,   koji je svojevremeno predlagan za Nobelovu nagardu za književnost.

(Stoga predsednik Ukrajine Porošenko smatra da je Svetlana Aleksijevič  Ukrajinka,   još  i kad bi mu  bio poznat i podatak da je Ivan Franko bio kandidat za Nobela,   svašta bi mu  još moglo pasti  napamet,    a verovatno i da  su  tada Rusi sprečili da jedan Ukrajinac  postne laureta  Nobela!)

Svetlanin otac bio je Belorus,   (vojno lice,  posle dmobilizacije,    učitelj),   mati Ukrajinka  (seoska učiteljica).

Još u školi je pisala pesme i članke za novine,   a posle završetka  srdnje škola  radila je kao dpsinik novina u gradu  Narovlju u Gomeljskoj oblasti. Godine 1967.  upisala se na  Fakultet  žurnalistike Beloruskog državmog univerziteta u Minsku,   a za vreme studija nekolik muta je pobeđivala na republičkim i saveznim konkursima za naučne radove iz žurnalistike.

Posle završenpg fakulteta planskom raspodelom kadrova bila je raspoređena u grad Berjoza u Brestskoj obalsti  u redakciju   rejonskoh novina.

Knjige

Godine 1983.  napisala  je   dokumentarističku prozu „Rat nije  ženskog roda“    ali je  dve godine čekala na objavljivanje pošto joj   cenzura pripisivala „pacifizam  i naturalizam  kao  i  pokušaj ukidanja herojskog lika sovjetske žene“.

„Rat nije ženskog roda“  izlazi skoro istvoremeno umoskovskom književnom časopisu „Oktobar“ i minskom izdavačkom preduzeću  „Mastacka literatura“,   1985,    a zatim i u „Sovjetkom piscu“  i „Romanu gazeti“  - u ukupnom tiražu od 2 miliona primeraka. 

Sledeća  knjiga Svetlane Alkesijevič  „ Dečaci od cinka“  o avganistanskom ratu objavljena je 1989.  Autorka je četiri gdine putovala po SSSR-u prkupljajući materijal za ovu knjigu  od majki i supruga poginulih vojnika kao i od bivših „Avganistanaca „

Aturka je  i sama boravila na ratištima u Avganistanu. 

Knjige su joj prevdene na 19 jezika,   po njima su snimljeni dokumentarni filmovi,   napisane drame.

Na nemački jezik prevedena su joj dela: „Rat nije ženskog roda“,   „Dečaci od cinka“ ,   „Černobilska molitva“,  „Vreme sekond-henda“  i „Poslednji svedoci“ (sto nedečjih  priča).


Branko Rakočević