Srbsko srce Omer-paše Latasa

Pariz 1865. godine. Francuzi organizuju veliku izložbu ratnih trofeja, osvojenih u raznim ratovima, u raznim periodima i od raznih neprijatelja. Tri srbska studenta koja su tih dana boravila u Gradu svetlosti nikako nisu mogla da propuste ovakav događaj.

Najduže su se zadržali u odeljenju gde su bili trofeji zarobljeni u francusko-turskim ratovima. Usput su razmenjivali svoje filozofske i pravne poglede na svet. U tom zanosu prekinula su ih dva Turčina, u civilnim odelima, s fesovima na glavi. Stariji, sedi gospodin, odmah je zapodenuo razgovor na srbskom. Gotovo im je upao u reč: "Srbima nije potrebno da uče prava i filozofije. Bolje bi bilo", reče dalje, "da uče vojne nauke, jer će Srbija trebati dobrih oficira i vojnika..." Bio je to Omer-paša Latas.

Zapis o ovom susretu i razgovoru pronađen je u zaostavštini Jovana Đ. Avakumovića, pravnika i političara, koji će najpre 1892. godine postati predsednik Vlade Srbije u vreme kralja Aleksandra Obrenovića, a potom će to isto biti posle Majskog prevrata 1903. kod novog suverena Petra Karađorđevića. Ovaj dokument se čuva u Biblioteci Istorijskog instituta Crne Gore u Podgorici i daje sasvim novi okvir za tumačenje biografije i istorijske uloge ovog znamenitog turskog podanika.

U istorijskim čitankama o Omer-paši piše da je on zapravo Mihailo Mića Latas, Srbin iz Like, rođen 1806. u Janji Gori, kod Plaškog i da je umro 1871. u Carigradu. Bio je sin oficira austrijske vojske. U Gospiću je završio kadetsku školu i postao kadet-narednik. Prebegao je u Bosnu je 1827. kada je optužen da ukrao novac iz četne blagajne. Ubrzo dospeva u Carigrad i postaje učitelj crtanja prestolonaslednika Abdula Medžida. Uz njegovu pomoć pristupa osmanlijskoj vojsci i već 1838. dobija čin pukovnika. Kada je godinu dana kasnije Medzid stupio na presto i on avanzuje - postaje paša. Jedan je od najmlađih mušira odnosno maršala (to je bio najviši čin), u istoriji turske armije. Proslavio se gašenjem pobuna u Siriji, Albaniji i Kurdistanu i okupacijom Dunavske kneževine.

U Bosni je ostao upamćen jer je zatro ustanak bosanskog begovata. Likvidirao je preko 1.500 najuglednijih aga i begova u Bosni i Hercegovini, neke je zatvorio, a njih 400 poslao okovane u Carigrad. Kažu da je od te njegove akcije nastala izreka "...i mirna Bosna".

Uništio bi 1853. i Crnu Goru da to nisu sprečile Austrija i Rusija. Te iste godine u Krimskom ratu bio je zapovednik turske vojske na dunavskoj liniji i dobio titulu serdar ekrem (veliki vojskovođa). Potom je, sa engleskim i francuskim saveznicima, sudelovao u opsadi tvrđave Sevastopolj. Gušio je i ustanke po Mesopotamiji.

Jovan Đ. Avakumović, pravnik i političar

U Zapisu Jovana Avakumovića o susretu sa slavnim turskim vojskovođom otkrivaju se neki detalji koje su istoričari izostavili. Omer-paša je srbskim studentima tada rekao:

"Ne gledajte me, deco, kao tuđina, što znate da sam turski paša", nastavio je. "Ja sam vazda bio i ostao samo Srbin. Uvek sam disao, pa i sada, kao mušir (maršal) Turske carevine, dišem samo srbskim duhom, gajim i negujem samo srbska osećanja. Srbiji predstoji, u skoroj budućnosti, potreba u ljudima vojnički spremnim, pa vi, sadašnji podmladak njen, treba da budete u tom momentu, u stanju poslužiti otadžbini na polju časti i životnih interesa Srpstva. Ja sam, za prve vlade kneza Miloša, prešao u Srbiju, kao austrijski vojni begunac. Primljen tada vrlo dobro u Srbiji, dobio sam mesto za učitelja u Gruži. Ja bih tada i ostao da služim Srbiji i Srpstvu, koliko bih umeo i mogao mojom spremom i znanjem."

Za vreme njegovog učiteljovanja u Gruži, Austrija je zatražila od kneza Miloša da ga isporuči nazad. Vojne vlasti iz Beča su se uplašile da bi i mnogi drugi oficiri i podoficiri, Srbi, mogli da krenu Latasovim putem i da prebegnu u Srbiju. Po svedočenju samog Latasa, da bi lakše ostvarili zahtev o njegovom izručenju, jednostavno su izmislili da je proneverio četnu blagajnu i da oni njega traže zapravo kao lopova.

Kada je stigao austrijski zahtev o njegovom izručenju, piše dalje u Avakumovićevom zapisu, knez Miloš je pozvao bivšeg austrijskog vojara u dvor, u Kragujevcu, i rekao mu:

"Sinko, ja ne mogu, zbog tebe, vojevati sa Austrijom; ali neću ni da te predam njoj, jer sam obavešten da nisi krivac, kao što Austrija predstavlja, a i da si odgajen u duhu Srpstva. Narediću mojim vlastima da ti olakšaju i izvrše prelazak u Tursku. Idi tamo i primi se službe... Možda će se tamo od tebe tražiti da pređeš u muhamedanstvo. Sada ćeš i tada ostati duhom Srbin, možeš primiti i muhamedansku veru, ali nigde ne smeš zaboraviti da si Srbin; nikada nemoj ništa raditi protiv Srpstva, ne smeš izneveriti srbsko mleko kojim te je zadojila i odgajila majka Srpkinja."

Avakumović piše da Latas, dok je prepričavao ovaj savet kneza Miloša, nije mogao da sakrije nalet emocija i da se to videlo po izgledu lica i govoru. Gotovo drhtavim glasom nastavio je svoju ispovest:

"Po savetu kneza Miloša, potpomognut srbskim vlastima onoga doba, prešao sam u Tursku, gde sam se ne samo primio državne službe, već sam prešao u muhamedansku veru. U turskoj vojsci napredovao sam i doživeo slave i gospodstva kao retko koji. Nu, opet, nikad nisam zaboravio, niti ću, ubuduće, zaboraviti one mudre reči i roditeljske savete kneza Miloša. Vazda i u svakoj prilici moga rada ostao sam Srbin i prijatelj Srpstva. Samo moje srbsko srce i osećanje rukovodili su me te nisam skrhao Crnu Goru, kao što sam, u poznatoj prilici, to mogao uraditi onda kada sam bio glavni vojskovođa silne turske vojske od 55.000 ljudi i sa njom pobedno ušao u Crnu Goru. Sa mojim osećanjem da sam Srbin, odugovlačio sam dalji napad na Crnu Goru i slao sam u Carigrad izveštaje da nije vredno da turska vojska gine za gole crnogorske stene i vrleti. A time sam dao vremena, te su se Rusija i Evropa zauzele za Crnu Goru i spasile je od sigurne tadašnje propasti...

"Isto tako samo moje srbsko srce odredilo me je te sam, kao glavni turski vojskovođa, drugom prilikom, salomio, upropastio, i okovane teškim gvožđem i sindžirima u Carigrad poslao bosanske i hercegovačke begove i spahije, poturčenjake i izdajice Srpstva. Moje je srce tada kucalo radosno jer sam znao da time služim Srpstvu, kome i sam pripadam."

Omer-paša je poručio srbskim studentima da begovi i spahije nikad neće biti prijatelji Srpstva

U daljem razgovoru Latas je govorio o tome da žali što nije uspeo da se susretne s knezom Mihailom Obrenovićem, a mlađanim studentima na kraju rekao:

"Srbija će, zacelo, jednom osloboditi i sebi prisajediniti Bosnu i Hercegovinu, što želim od sveg srca... Nu jedan savet za taj slučaj, čujte još sada, od mene. Begovi, spahije, poturčenjaci, njihova nazovi inteligencija i, manji deo, iskvareni muslimani varošani u Bosni i Hercegovini, nikad neće biti prijatelji Srpstva. Prema njima budite oprezni. Ne verujte ni njihovim pretvaranjima..." 

IVO ANDRIĆ I MIHAILO LATAS

Omer paša inspirisao je i našeg nobelovca Ivu Andrića, velikog poznavaoca ljudskih sudbina bosanskog vilajeta. U nedovršenom romanu "Omer-paša Latas", koji se u književnosti karakteriše kao "album ličnosti", sa njihovim prošlostima i karakterima, svojstven Andrićevom književnom radu, Latasa opisuje kao "istinskog vojnika i upravljača, sa modernim naoružanjem i obučenim trupama, sa veštinom školovanog oficira, kao poturicu i karijeristu".

Na sastanku sa sarajevskim ajanima, begovima i agama, Latas, u romanu, progovara:

"Ja ću svršiti sve ovo zbog čega sam poslan ovamo. I vi se varate ako mislite da ćete sa mnom proći kao sa onima koji su prije mene dolazili u Bosnu radi istog posla. Ovo je drugačija naredba, a drugi je čovjek koji treba da je izvede. Ja znam, vi mislite da ćete i ovog puta, po vašem starom načinu, moći da naoko pristanete na sve, a zatim da mi iz busije činite tolike i takve smetnje i teškoće da ću se i ja zamoriti i na kraju vratiti nesvršena posla. A vi da se smijete iza mojih leđa! Ali znajte da ja znam da vi vazda govorite jedno a mislite drugo. Ponavljate: Peki, peki efendum! A pogled vam govori: Bosna je ovo budalo, zemlja koja se povija ali ne mijenja! A ja vam opet kažem da ne polažem ništa na vaše riječi, da jasno čitam vaše misli, i da ću tu vašu Bosnu, ako bude trebalo, svu prosijati na sitna sita, tako da se neće znati ni ko je beg ni ko je aga, i da ni u snu nećete pomišljati na vašu samovolju i neposlušnost."