Hrabri ranjenik pesmom nadjačao kuknjavu

Početkom 1915. godine, srbska komanda vozom šalje ranjenike s fronta i položaja u nišku bolnicu. Kad se pročula vest o ranjenicima, narod iz južne Srbije pohitao je prema Nišu da dočeka svoje sinove i ratnike. U trenutku kada se pojavio voz sa ranjenicima, peronom su se razlegli kuknjava i plač žena.

Kada se voz zaustavio, vojnici su počeli da iznose ranjenike iz vagona. Na čuđenje prisutnih, iz jednog vagona je dopirala pesma ranjenika Stevana Sokolovića. Radoznali narod je prišao da vidi tog junaka koji peva. Svi su bili iznenađeni kada su ga vojnici izneli na nosilima. Stevan je bio sav u zavojima sa crvenim tragovima krvi.

Iako je bio u životnoj opasnosti, hrabrog ratnika nije napuštao optimizam. Njegova pesma nadvisila je potresne jauke i kuknjavu. Odjednom je na železničkom peronu nestao jauk ranjenih i kuknjava okupljenih. Sokolović je svojom pesmom ohrabrio i jedne i druge.

Ovako je taj potresni događaj na železničkoj stanici u Nišu opisao leskovački istoričar Dobrosav Turović, koji je više svojih knjiga posvetio hrabrim borcima sa juga Srbije.

Stevan je u niškoj bolnici ostao dva meseca i sa još nezaceljenim ranama je novembra 1915. godine nastavio borbu sa Bugarima. Kod sela Magaš, Bugari su ga opkolili i teško ranili. Jedva se dočepao konja, umakao i nastavio odstupanje preko albanskih gudura. Tada je od redova proizveden u čin poručnika.

Kada je stigao na Krf, poslali su ga na lečenje u Bizertu, ali ni tamo nije ostao dugo. Na lični zahtev otpušten je iz savezničke bolnice i upućen na Solunski front. Na Kajmakčalanu nastavlja svoju junačku epopeju kao ratnik i kao oficir. Poginuo je 16. septembra 1918. godine prilikom proboja Solunskog fronta.

– Bio je na dometu neprijateljskih snaga. Poginuo je u jurišu, ispred ratne jedinice sa isukanom sabljom uvis. Na bojištu ga je raznela bugarska granata. Zauvek je umukla njegova vojnička pesma i komandirski poziv srbskim junacima na juriš.

Njegovi saborci pokupili su razneseno telo i dostojno ga sahranili na bojištu. Nastavili su napredovanje sa velikom tugom za voljenim komandirom koji je pored nesumnjivih vojničkih osobina bio i dobar čovek, čuven pevač, humorista i veliki drug – opisuje Turović pogibiju dvostrukog heroja.

Stevan Sokolović rođen je u pustorečkom selu Lapotince. Do rata sa Turcima 1912. godine bio je najbolji učenik vranjske gimnazije, a posle je bio pisar opštine Kosančić. Istakao se u borbama na Ceru i Kolubari. Na Drini je dva puta ranjen i dva puta odlikovan.

Kapetan prve klase čuvenog Drugog gvozdenog puka pokazao je svoje junaštvo u oba balkanska rata i u Velikom ratu. Svoje grudi okitio je skoro svim srbskim odlikovanjima: sa dve Karađorđeve zvezde s mačevima, zlatnom medaljom Miloša Obilića, Belim orlom, odlikovanjem francuske legije časti i drugim.

Posle oslobođenja Leskovca 7. oktobra 1918. godine, vojnici i oficiri njegove ratne jedinice predali su njegova odlikovanja njegovoj ženi Stojanki i deci Miki, Roski, Mitru i Ljubici. Danas se čuvaju u Narodnom muzeju u Leskovcu.

Slobodarsku tradiciju nastavili su u Drugom svetskom ratu Stevanovi sinovi Mihailo i Mitar i unuk koji je ime dobio po hrabrom dedi – Stevan Sokolović. Mihaila su zarobili Nemci i streljali ga na Beogradskom sajmištu. Mitar je rat završio kao ratni invalid, a Stevan je bio najmlađi učesnik NOP-a pre 9. septembra 1943. godine u južnoj Srbiji, u NOP-u je bio na odgovornim dužnostima.

Milan Momčilović,
Politika