DOKAZI O SRPSKOJ POBEDI NA KOSOVU

 

Vesti o srbskoj pobedi potiču otuda što je Vlatko Vuković još dok bitka nije bila rešena u dva maha slao glasnika kralju Tvrtku, što je ovaj proširio na zapad. A Turci nisu okupirali Srbiju uprkos pobedi, jer se Bajazit vratio u Jedrene da bi učvrstio presto. Pogibija na obe strane bila je masovna, ali Srbi, za razliku od Turaka, više nisu mogli da obnove snage.

 

Prema onome što se iz poznatih istorijskih izvora da zaključiti, stvari stoje drugačije:

 

Srbi ne samo što su počeli da pobeđuju, nego su i nastavili borbu istom žestinom, sve do konačne pobede. Turski sultan nije ubijen na prevaru, nego u borbi, jurišom jednog srbskog odreda. Bajazit nije ubio brata Jakuba, nego je ovaj takođe pogin-uo u borbi. Kao ubica Murata nngde se ne pominje Miloš Kobilović, niti bilo koji drugi vitez. Knez Lazar je poginuo na kraju bitke, kada je njen ishod već bio rešen u srpsku korist, ali ne zna se pod kojim okolnostima.

 

Može biti da se sa manjom grupom vojnika izdvojio na bojištu, što je Bajazit primetio i ustremio se na njega. Najzad, o izdaji Vuka Brankovića nema govora – naprotiv, svi raspoloživi podaci o ovom velmoži upućuju na potpuno suprotan zaključak.

 

Poređenje podataka iz legende sa onima iz pouzdanih istorijskih izvora daje prevagu potonjima.

 

Što se Miloša Kobilovića tiče, zna se da su ga izmislili već najraniji turski izvori, kao i ošpteprihvaćenu verziju o mučkom ubistvu Murata. Takav način pisanja u potpunom je skladu sa tadašnjim turskim običajima. Tur-ci nisu mogli da priznaju da im je sultan poginuo na bojištu od boljeg viteza. Za njih je sultan najbolji, i može da pogine samo prevarom, koja, opet, može da usledi jer je on previše dobrodušan i široke ruke. Zato je poverovao jednom „kaurinu“, koji je, kao i svi drugi „kauri“, zao i pokvaren, pa je zloupotrebio sultanovu dobrotu.

 

Da bi još više potcenili ubicu dali su mu podrugljivo prezime Kobilović. U tom turskom izvoru i doslovce piše da je sultana ubio neki „sin kobile“. Kod Srba, međutim, takvo prezime nikada nije postojalo, posebno ne kod jednog viteza (u srbskom predanju „k“ je i skinuto zato što je štrčalo u lepim pričama o Milošu). Istraživači su dali svoju reč o tome: o postojanju Miloša Obilića nema ni jednog dokaza, kao i o nekim drugim junacima iz legende (Toplice, Kosančića, itd.). U novije vreme ima mišljenja da je Murata ubio brat kneginje Milice, komandant jednog srbskog odreda, a da su Srbi prihvatili tursku verziju nastojeći da se uspostave dobri odnosi sa Bajazitom. Takav stav se, ilak, za sada ne može prihvatiti sa sigurnošću.

 

Tvrdnje o Tvrtkovoj zabludi u srpsku pobedu takođe su neuverljive. Već znajući da su se u vremena vesti prenosile samo lično, postaje jasno da Vlatko Vuković nije mogao u toku prepodneva dva puta da obavesti svoga kralja udaljenog 200 kilometara, i to preko nepristupačnih planina Crne Gore i Bosne, pa još da ovaj, dok ne stigne treći glasnik, dovede u zabludu sve susedne države. Srećom, ovakva razmišljanja su nepotrebna jer je pismo kralja Tvrtka Trogiru upućeno tek 1. avgusta, kada se zasigurno sve znalo. Uočavajućn nesaglasje u datumima Ćorović kaže samo da je to „vrlo zanimljivo“, ali ostaje pri tezi o Tvrtkovoj zabludi.

 

Zanimljivije je, međutim, videti kako se sve vreme ponašao kralj Tvrtko, jer bi ga svakako gubitak glavnine vojske na Kosovu i srbski poraz doveo u jednu, a obrnuti slučaj u sasvim drugu situaciju. S proleća 1389. godine kralj Tvrtko je preduzimao akcije za osvajanje dalmatinskih gradova, najpre Trogira i Splita. Veliko tursko nadiranje poremetilo mu je planove, pa je zaustavio započetu akciju i vojsku sa najboljim vojskovođom prebacio na sasvim drugu stranu – na Kosovo. Takvo povlačenje Tvrtkove vojske iskoristili su Mađari i njihove pristalice u Dalmaciji, potisnuvši malobrojne ostavljene bosanske posede i osvojivši Klis. Ali nisu stigli dalje da napreduju, jer je Tvrtko odmah posle Boja na Kosovu, uverivši se da su Turci razbijeni i odbačeni, vratio vojsku na zapad da nastavi u maju započete borbe:

 

„Ta vojska pređe odmah u napad i krajem septembra doprla je već do Zadra i tu popalila sve kuće do pod njihove gradske kapije… Tek u trećoj bici, 10. decembra, razbiše Bosanci svoje protivnike, koji se ‘sramno’ povukoše ispod Vrane. Pet dana iza toga bi povraćen i Klis i tako uspostavljen i ranije stečen posed i ugled bosanskog kralja. Mletačka republika obaveštavala je ugarski dvor o bosanskim uspesima, javljajući otvoreno kako su dalmatinska mesta u velikom strahu i nedoumici da li će uopšte moći odoleti Tvrtkovoj snazi“, navodi Ćorović. S početka sledeće godine Tvrtko je nastavio osvajanja, da bi se 10. jula prvi put potpisao sa proširenom titulom: „Kralj Raške, Bosne, Dalmacije, Hrvatske i Primorja“.

 

Tvrtkovo ponašanje je, dakle, ponašanje kosovskog pobednika, nikako gubitnika. Navedeni podaci svedoče da njegov deo vojske na Kosovu ne samo da nije potpuno stradao, nego da je imao tek neznatne gubitke, što sem dokaza o pobedi govori i o neosnovanosti legende o katastrofalnoj srbskoj pogibiji.

 

Štaviše, ako Tvrtkova trećina od ukupne vojske na Kosovu nije ozbiljnije stradala, ovda nisu stradali ni odredi kneza Lazara i Vuka Brankovića, jer je takav bio karakter ondašnjih bitaka: pobednik je prosto uništavao sve na bojnom polju. Postoje samo teoretske mogućnosti da je Lazareva vojska potpuno izginula, a Tvrtkova ostala očuvana, ali onda sledi pitanje zašto u tom slučaju Tvrtko nije poseo Lazarevu državu, tim pre pošto je ostala bez vladara? Na ovo Ćorović daje sledeći odgovor:

 

„Kao ispravan saveznik, Tvrtko posle Lazareve pogibije nije preduzimao ništa u Srbiji da pojača svoj uticaj ili raširi svoje međe“.

 

Čini se, ipak, da je ovakvo objašnjenje naivno. Tu više nije bilo reči o „savezništvu“ – u slučaju da je Lazareva vojska bila potpuno uništena – već sada o legitimnom pravu Tvrtka da posedne Lazarevu drhavu i time je uzme pod svoju zaštitu. On je i po tituli i po poreklu pre svega bio srbski kralj, sa jasno izraženom namerom da svoje kraljevstvo sa dela srbskih zemalja koje je držao proširi na sve srpske oblasti i postane naslednik carstva.

 

Najzad, osvajanje je u prirodi. svih srednjevekovnih vladara, i logično je bilo očekivati da, ukoliko je Srbija zaista posle Boja na Kosovu toliko oslabljena, Tvrtko osvoji upravo nju, a ne da krene na zapad i sem Mađarima zameri se i moćnoj Mletačkoj republici. Zato ponašanje kralja Tvrtka može da objasni samo jedna činjenica: znao je da je Srbija na Kosovu pobedila, i da je bila jaka.

 

Isti razlog važi i za neisticanje pretenzija Vuka Brankovića na upražnjeni kneževski presto. Ako se on u dosluhu sa Turcima stvarno povukao sa kosovskog bojišta, to bi najpre značilo da je očuvao svoju vojsku, koja je morala biti velika, jer je Vuk Branković držao velike gradove (među njima i Skoplje, koje je uzeo od kralja Marka) i bogate kosovske rudnike. Dalje, to bi značilo da bi on prvi zatražio tursko vazalstvo, a da bi za sve svoje usluge bio nagrađen dodeljivanjem Lazareve teritorije. Sve se, međutim, desilo potpuno obrnuto. Pouzdani istorijski izvori kazuju da je upravo Vuk Branković bio najžešći protivnik Turaka. Slovio je kao prougarski orijentisan i nije se složio sa kneginjom Milicom kada je ova ujesen 1389. zatražila tursko vazalstvo.

 

To vazalstvo nije prihvatio i ostao je potpuno slobodan, ali sam. zabludu sve susedne države. Srećom, ovakva razmišljanja su nepotrebna jer je pismo kralja Tvrtka Trogiru upućeno tek 1. avgusta, kada se zasigurno sve znalo. Uočavajućn nesaglasje u datumima Ćorović kaže samo da je to „vrlo zanimljivo“, ali ostaje pri tezi o Tvrtkovoj zabludi. Zanimljivije je, međutim, videti kako se sve vreme ponašao kralj Tvrtko, jer bi ga svakako gubitak glavnine vojske na Kosovu i srbski poraz doveo u jednu, a obrnuti slučaj u sasvim drugu situaciju.

 

S proleća 1389. godine kralj Tvrtko je preduzimao akcije za osvajanje dalmatinskih gradova, najpre Trogira i Splita. Veliko tursko nadiranje poremetilo mu je planove, pa je zaustavio započetu akciju i vojsku sa najboljim vojskovođom prebacio na sasvim drugu stranu – na Kosovo. Takvo povlačenje Tvrtkove vojske iskoristili su Mađari i njihove pristalice u Dalmaciji, potisnuvši malobrojne ostavljene bosanske posede i osvojivši Klis. Ali nisu stigli dalje da napreduju, jer je Tvrtko odmah posle Boja na Kosovu, uverivši se da su Turci razbijeni i odbačeni, vratio vojsku na zapad da nastavi u maju započete borbe: „Ta vojska pređe odmah u napad i krajem septembra doprla je već do Zadra i tu popalila sve kuće do pod njihove gradske kapije… Tek u trećoj bici, 10. decembra, razbiše Bosanci svoje protivnike, koji se ‘sramno’ povukoše ispod Vrane. Pet dana iza toga bi povraćen i Klis i tako uspostavljen i ranije stečen posed i ugled bosanskog kralja. Mletačka republika obaveštavala je ugarski dvor o bosanskim uspesima, javljajući otvoreno kako su dalmatinska mesta u velikom strahu i nedoumici da li će uopšte moći odoleti Tvrtkovoj snazi“, navodi Ćorović. S početka sledeće godine Tvrtko je nastavio osvajanja, da bi se 10. jula prvi put potpisao sa proširenom titulom: „Kralj Raške, Bosne, Dalmacije, Hrvatske i Primorja“.

 

Tvrtkovo ponašanje je, dakle, ponašanje kosovskog pobednika, nikako gubitnika. Navedeni podaci svedoče da njegov deo vojske na Kosovu ne samo da nije potpuno stradao, nego da je imao tek neznatne gubitke, što sem dokaza o pobedi govori i o neosnovanosti legende o katastrofalnoj srbskoj pogibiji. Štaviše, ako Tvrtkova trećina od ukupne vojske na Kosovu nije ozbiljnije stradala, ovda nisu stradali ni odredi kneza Lazara i Vuka Brankovića, jer je takav bio karakter ondašnjih bitaka: pobednik je prosto uništavao sve na bojnom polju. Postoje samo teoretske mogućnosti da je Lazareva vojska potpuno izginula, a Tvrtkova ostala očuvana, ali onda sledi pitanje zašto u tom slučaju Tvrtko nije poseo Lazarevu državu, tim pre pošto je ostala bez vladara? Na ovo Ćorović daje sledeći odgovor: „Kao ispravan saveznik, Tvrtko posle Lazareve pogibije nije preduzimao ništa u Srbiji da pojača svoj uticaj ili raširi svoje međe“. Čini se, ipak, da je ovakvo objašnjenje naivno. Tu više nije bilo reči o „savezništvu“ – u slučaju da je Lazareva vojska bila potpuno uništena – već sada o legitimnom pravu Tvrtka da posedne Lazarevu drhavu i time je uzme pod svoju zaštitu. On je i po tituli i po poreklu pre svega bio srbski kralj, sa jasno izraženom namerom da svoje kraljevstvo sa dela srbskih zemalja koje je držao proširi na sve srpske oblasti i postane naslednik carstva. Najzad, osvajanje je u prirodi. svih srednjevekovnih vladara, i logično je bilo očekivati da, ukoliko je Srbija zaista posle Boja na Kosovu toliko oslabljena, Tvrtko osvoji upravo nju, a ne da krene na zapad i sem Mađarima zameri se i moćnoj Mletačkoj republici. Zato ponašanje kralja Tvrtka može da objasni samo jedna činjenica: znao je da je Srbija na Kosovu pobedila, i da je bila jaka.

 

Isti razlog važi i za neisticanje pretenzija Vuka Brankovića na upražnjeni kneževski presto. Ako se on u dosluhu sa Turcima stvarno povukao sa kosovskog bojišta, to bi najpre značilo da je očuvao svoju vojsku, koja je morala biti velika, jer je Vuk Branković držao velike gradove (među njima i Skoplje, koje je uzeo od kralja Marka) i bogate kosovske rudnike. Dalje, to bi značilo da bi on prvi zatražio tursko vazalstvo, a da bi za sve svoje usluge bio nagrađen dodeljivanjem Lazareve teritorije. Sve se, međutim, desilo potpuno obrnuto. Pouzdani istorijski izvori kazuju da je upravo Vuk Branković bio najžešći protivnik Turaka. Slovio je kao prougarski orijentisan i nije se složio sa kneginjom Milicom kada je ova ujesen 1389. zatražila tursko vazalstvo. To vazalstvo nije prihvatio i ostao je potpuno slobodan, ali sam. izražaja: Turci su poslali deo svoje vojske, koja je, zajedno sa srbskom vojskom, proterala Mađare. Nastao je mir, i sve je krenulo po starom. U odnosu na vreme pre Boja na Kosovu situacija se promenila utoliko što je nadkopaonička Srbija, umesto mađarskog, postala turski vazal.

 

Autor – MILOSLAV SAMARDŽIĆ, TAJNE “VUKOVE REFORME“

Knjigu Tajne vukove reforme možete preuzeti na sajtu www.jezik.rs.sr