Ja sam po pravu starinom Glođović

Posle oslobođenja južnih delova Srbije, u oslobođenu Toplicu preseliše se čitava bratstva iz crnogorskog Sandžaka, Sjenice i Golije. Iz sela Kuzmičeva iz Sandžaka krenu prema Toplici bratstvo Glođovića sa tri porodične glave, Mikom, Mijajlom, Arsenijem. Mikova porodica naseli se u selu Grabovnica kod Kuršumlije i uzeše prezime Mikovići. Mijajlo ode u susedno Dedince, gde uzeše prezime Mijajlović. Arsenije se naseli u selu Trnov Laz i oni uzeše prezime Arsenijević. Poslednji od prebeglih dođe Pero Glođović u selo Rtaje i zadrža svoje prezime.

Taman se okućiše na novom ognjištu, a crkvena zvona u nedoba objaviše mobilizaciju. Nema pozivara, nema pretnji za neodaziv, zvona su sve rekla. Otadžbina zove. Gorštaci hitaju. Pakuje se ono što se ima, ono najpotrebnije: par čarapa, rukavice, hrana za tri dana, dok se ne stigne do komande i vojničkog kazana. Obuva se bolji par opanaka dok se ne dobiju cokule.

Iz Dedinaca, od Mijajlovića, krenu najstariji Krsman. Nije se čestito ni navikao na novo prezime, pa često kaže „ja sam po pravu starinom Glođović”. Primi ga proslavljeni i prekaljeni Toplički gvozdeni puk i povede u ratna stradanja preko zavejanog Čakora, kroz vrletnu Albaniju. Teške muke i gorke uspomene koje se urežu u dušu čoveka, često je ponavljao deda Krle. „Muke su to, moj brajko, koje ni dušmanu ne treba i ne sme da poželi Božiji stvor. Kad najzad pređosmo Albaniju, gde nas primiše saveznici, jedva poverovasmo u spasenje. Dugo nisam verovao da preživeh, ja ovakav, nikakav, a Radovan, grmalj od čoveka, volovska snaga koja je nosila kao od šale vreću od 100 kila, ostade zaleđen u Albaniji.”

Druženje sa saveznicima pretvori se u tužno i radosno sećanje. „Francuz ti je brate Božija duša, samilostan. Podeli sa tobom, ono što ima, hoće da razgovara, da čuje tvoju muku. Zapali cigaretu, a ti pljuckaš. Okreneš glavu da ne vidi tvoju žudnju, za barem jedan dim. Do pola ispuši, vadi cigaretu iz usta, pruža je tebi i kaže „Voala mon Serb, motje motje”. A to znači, prevodi deda Krle: Evo, moj Srbine, pola-pola. To je čovek, a ne nadobudni Englez. Popuši do pola i baci cigaretu na zemlju i izgazi je cokulom, da je Srbin ne bi uzeo i ispušio do kraja. Kaže, nije higijenski pušiti tuđi opušak. Šta zna Srbin šta je higijena, higijena u ratu. Tako je pričao naš plemeniti deda Krle.

Oporaviše se srbski živi kosturi, vrati se snaga u njima. Zapevaše zavičajnu pesmu, zaigraše srbsko kolo, slaviše se srpske slave. Čude se saveznici toj radosti. Francuzi pokušavaju da shvate, pevaju i oni, igraju u kolu. Hladni i nadmeni Englezi ne shvataju, čemu se to raduju i vesele. Da li što su preživeli, dok sutra opet idu da ratuju i ginu.

Naš narednik đak, objašnjava zbunjenom Englezu, učenom čoveku. „Srbi se raduju što će sutra u proboj, u juriš u susret otadžbini. Pa šta iako će poginuti, barem će neko stići do Srbije, donijeti slobodu, poljubiti rodnu grudu”, govorio je deda Krsman, Krle.

Probismo Solunski front. Dođe sloboda. Stvorismo veliku državu, Jugoslaviju. A Solunci i dalje u borbi. Borbi za obnovu popaljene i opljačkane otadžbine. Novoj državi trebaju prekaljeni i odani ljudi. Spremni da i dalje služe narodu i kralju. Krsman Mijajlović-Glođović okićen Albanskom spomenicom i drugim odličjima stupa u žandarme. Prvo službovanje u Beogradu. Odgovorna služba, obezbeđenje kralja Aleksandra. Istorijski trenutak, odlazak kralja Aleksandra u skupštinu na Vidovdan 1921. godine. Na povratku iz Skupštine, atentat na kralja, koji opisuje deda Krsman:

„Maršruta je bila dobro obezbeđena. Uklonjeno je sve što je bilo sumnjivo. Ostade neobezbeđeno prazno gradilište, beše neradan dan. Radnik, Spasoje Stejić, komunistički bandit, baci paklenu mašinu na kralja. Svi jurnusmo da ga zaštitimo, i dragi Bog sačuva Njegovo veličanstvo. Brzom akcijom uhvatismo zlotvora i on završi na robiji.”

Deda Krle dogura do čina žandarmerijskog narednika i kao dobar poznavalac prilika na Kosmetu bi postavljen na mesto komandira žandarmerijske stanice u Podujevu. Odsluživši verno i savesno svog kralja. Uoči novog rata, naš deda Krle ode u zasluženu penziju. Vrati se tamo odakle je uvek polazio i vraćao se, u svoje selo Dedince, kao ugledan i poštovan solunac.