Liturgijom koju je služio Patrijarh srbski Irinej nastavljen rad Sabora na Kritu

U izvornom hrišćanskom duhu bratske ljubavi i međusobnog poverenja, prizivanjem blagodati Duha Svetog za prosvetljenje u bavljenju temama sa kojima se život Pravoslavne Crkve najozbiljnije suočava u savremeno doba, Sabor je današnjim zasedanjem nastavio i završio jučerašnju diskusiju o sadržini dokumenta o pravoslavnoj dijaspori kao jednom od ključnih životnih aspekata Pravoslavlja u savremenom svetu, pri čemu su takođe razmatrana još dva dokumenta: o crkvenoj autonomiji i načinima njenog proglašavanja, kao i akt o važnosti posta i njegovog držanja danas.

Iako su sva tri dokumenta temeljno pripremana tokom dužeg perioda, i ovoga puta su se pod svodovima prostrane dvorane Pravoslavne akademije odvijale opsežne konstruktivne diskusije sa predlozima za poboljšanje njihove sadržine.

Tako, na primer, dokument o pravoslavnoj dijaspori ‒  koji je, s obzirom na činjenicu da veliki deo pravoslavnog sveta živi u zemljama koje isprva nisu bile obuhvaćene teritorijama drevnih patrijaršija, te da na tim prostorima danas istovremeno egzistira više episkopa različitih pomesnih Crkava, sa ozbiljnim razlogom uvršten u saborska akta i za zasedanje konačno spremljen tokom Četvrte predsaborske konferencije u Šambeziju juna meseca 2009. godine ‒ sada preciznije izlistava oblasti u kojima život pravoslavne dijaspore treba da bude regulisan; to bi, dakle, bile: 1) Kanada, 2) Sjedinjene Američke Države, 3) Latinska Amerika, 4) Australija, Novi Zeland i Okeanija, 5) Velika Britanija i Irska, 6) Francuska 7) Belgija, Holandija i Luksemburg, 8) Austrija, 9) Italija i Malta, 10) Švajcarska i Lihtenštajn, 11) Nemačka, 12) Skandinavske zemlje (izuzev Finske) i 13) Španija i Portugalija.

Saglasno eklisiologiji i predanju Pravoslavne Crkve, ali i sa željom da budu uvaženi istorijski i pastirski razlozi zbog kojih u ovim oblastima nije moguće odmah i potpuno primeniti izvornu pravoslavnu praksu postojanja jednog episkopa u jednom mestu, odlučeno je da do sticanja odgovarajućih uslova na tim prostorima bude primenjeno prelazno rešenje u vidu episkopskih sabranja svih kanonski priznatih episkopa, koji uključivanjem u ovu instituciju neće prestati da pripadaju svojim kanonskim jurisdikcijama, niti će prestati da deluju u okviru njih.

Saglasno duhu saborske kritike (mada ne i zvanične osude) etnofiletizma, i to ne samo kao načina organizovanja crkvenog života u nacionalnim okvirima, nego i kao mogućnosti za opasnost od zasnivanja hrišćanskog identiteta na prevashodno nacionalnoj pripadnosti, zadatak i odgovornost episkopskih sabranja trebalo bi da bude prevashodno usmeren na projavu jedinstva Pravoslavlja, što znači na razvijanje zajedničkog delovanja pravoslavnih radi njihovih pastirskih potreba, zajedničkog nastupa spram inoslavnih i drugih, zajedničkog negovanja bogoslovske nauke, crkvenog obrazovanja i drugog. Kako je dokumentom predviđeno, detalji rada episkopskog sabranja biće regulisan posebnim pravilnikom.

Neposredno za diskutovanjem sadržine dokumenta o pravoslavnoj dijaspori, rad Svetog i Velikog Sabora je nastavljen čitanjem i razmatranjem dokumenata o crkvenoj autonomiji i držanju posta.

Tako su, na osnovu akta koji je donet na Petoj pripremnoj konferenciji u Šambeziju decembra meseca 2009. godine, najpre istaknuti eklisiološki, kanonski i pastirski aspekti ustanove autonomije, da bi neposredno potom, na putu ka jednoglasnoj formulaciji jedinstvenog pravoslavnog stava o ovoj temi, na uobičajen način bili izneti i važni predlozi.

U iščekivanju usvajanja ovog dokumenta, čije je diskutovanje pokrenulo niz značajnih teoloških uvida na temeljne teme značenja, sadržine i različitih oblika ustanove autonomije, kao i na kompleksnije aspekte odnosâ autonomne prema matičnoj autokefalnoj Crkvi i drugim autokefalnim Crkvama, pogotovo na proceduru ostvarivanja autonomije u konkretnim životnim okolnostima, pomenuti su važni primeri iz (novije) istorije Pravoslavne Crkve, među kojima je posebna pažnja predsedavajućeg i prisutnih obraćena na slučaj Pravoslavne Ohridske Arhiepiskopije, odnosno raskola koji već decenijama postoji na prostorima Republike Makedonije i zbog toga višegodišnjeg, nepravednog utamničenja Njegovog Visokopreosveštenstva Arhiepiskopa ohridskog Jovana.

Popodnevnom sesijom, tokom koje je diskutovana tema posta, odnosno njegova aktualnost u savremenoj pravoslavnoj egzistenciji, završen je današnji rad Svetog i Velikog Sabora.  

Kao i kada su prethodno razmatrani dokumenti u pitanju, to su i ovoga puta izneti snažni argumenti u prilog teme koja je relevantna u životu pravoslavnih hrišćana, među kojima su posebnu pažnju privukli predlozi delegacije Srpske Pravoslavne Crkve, predvođene Patrijarhom srbskim Irinejem.

Promišljanja Mitropolita crnogorsko-primorskog dr Amfilohija i Episkopa bačkog dr Irineja kao istaknutih saradnika Njegove Svetosti, zatim Episkopa braničevskog dr Ignjatija, Episkopa zahumsko-hercegovačkog dr Grigorija i Vladike zapadnoameričkog dr Maksima, naročito su doprineli kvalitetu saborske diskusije na temu posta, posebno o nijansama njegove raznolikosti u pogledu dužine, sadržine i povezanosti sa liturgijskim životom Crkve.

Zajedno sa dokumentima o dijaspori i autonomiji, očekuje se da do kraja zasedanja Svetog i Velikog Sabora bude usvojen i saborski akt o važnosti posta, koji je prethodno usaglašen na Petoj predsaborskoj konferenciji u Šambeziju decembra meseca 2015. godine.

tekst: dr Vladan Tatalović

SPC