Sovjetski premijer Kosigin: Mogao je biti direktor kompanije General Motors

Izložba  „Fenomen Kosigina“ posvećena je sudbini istaknutog državnika sovjetskog perioda u kontekstu istorijske epohe. A kada je reč o Kosiginu, ta epoha je praktično cela istorija Sovjetskog Saveza. On je bio svedok i građanskog rata, i decenija Staljinove vlasti, i Velikog otadžbinskog rata, i Hruščovljevog „otapanja“, i Brežnjevljevog „zastoja“.

Rođen je u petrogradskoj radničkoj porodici. Njegova karijera u Sovjetskom Savezu je bila vrtoglava. Najpre je odslužio vojni rok u Crvenoj armiji i radio u sistemu kooperacije u Sibiru, zatim je završio Lenjingradski tekstilni institut. Kraće vreme je bio direktor tekstilne fabrike, a 1938. godine je izabran za šefa Lenjingradskog gradskog saveta narodnih poslanika, tj. postao je rukovodilac drugog po veličini grada Sovjetskog Saveza. Godinu dana kasnije je postavljen za ministra (u to vreme narodnog komesara) tekstilne industrije. Kosigin je tada imao samo 35 godina.

Spasavanje industrije u ratnim godinama

Aleksej Kosigin je imao izuzetne organizatorske sposobnosti, što se u punoj meri ispoljilo tokom Velikog otadžbinskog rata. Samo nekoliko dana nakon početka rata on je postavljen za zamenika načelnika Saveta za evakuaciju pri Vladi SSSR-a. Savet je imao ogroman zadatak da na istok zemlje evakuiše hiljade industrijskih preduzeća iz onih područja SSSR-a koja su mogle zauzeti Hitlerove trupe.

Ovaj težak zadatak je uspešno obavljen. Do početka 1942. godine na istok je preseljeno 2.500 industrijskih preduzeća, koja su često odmah posle istovara i sklapanja počinjala sa radom praktično na ledini. Prema ocenama istoričara, za uspešnu evakuaciju je u velikoj meri zaslužan Kosigin.

„Put života“

U januaru 1942. godine Kosigin je poslat u Lenjingrad, koji je tada bio u obruču nemačkih i finskih trupa. Zadatak mu je bio da organizuje evakuaciju stotinu hiljada Lenjingrađana i snabdevanje grada u uslovima opsade.

U Lenjingradu je Kosigin učestvovao u stvaranju takozvanog „Puta života“, tj. trase preko zaleđenog Ladoškog jezera koja je bila jedina veza između Lenjingrada i slobodne teritorije. „Put života“ je omogućio da se izgladnelom gradu doturaju namirnice i da se iz njega evakuišu onemoćali žitelji. Iako se zvao „Put života“, ipak je na njemu vladala smrtna opasnost, jer je stalno bio izložen napadima nemačke avijacije i artiljerije. Vozila su često tonula jer je led pucao pod njihovim teretom, ali taj put je bio jedini spas.

Zahvaljujući „Putu života“ iz Lenjingrada je evakuisano preko 500.000 ljudi. Pored toga, po dnu jezera je sproveden cevovod kroz koji je u grad stizalo neophodno gorivo. Kažu da se Kosigin do kraja života ponosio uspehom koji je postigao „Put života“.

Staljinova naklonost

Po završetku rata Kosiginove administrativne sposobnosti su dobrodošle, tako da je bio postavljan na razne funkcije. Smatra se da mu je Staljin bio naklonjen i da ga je zato još 1940. godine izabrao za svog zamenika u Vladi. Mnogi su uvereni da je Kosigin izbegao represije povodom takozvanog „Lenjingradskog slučaja“ upravo zahvaljujći Staljinovoj naklonosti.

Sa druge strane, Kosiginov unuk Aleksej Gvišiani smatra da je njegov deda „bio potreban vlasti kao praktičar i stručnjak koji ume da obavlja konkretne poslove u privredi i da postiže konkretne rezultate. Drugi to nisu umeli“. Administrativni dar sovjetskog političara svojevremeno su (tokom 1960-ih) isticali i strani mediji. Tada je američki list Newsweek napisao: „Takav čovek bi mogao biti na čelu velike korporacije kao što je Ford ili General Motors“.

Kada je na vlast došao Hruščov, Kosigin je u početku podržao unutarstranačku borbu novog generalnog sekretara, ali se zatim zbližio sa onima koji su bili protiv Hruščova. Tako je posle Hruščovljeve smene Kosigin postao predsednik sovjetske Vlade, i na toj funkciji je ostao praktično do svoje smrti 1980. godine. Na toj dužnosti je oborio i svojevrsni rekord – održao se na njoj duže nego iko drugi otkako ta institucija postoji u Rusiji od početka 20. veka.

Ilustracija: Viktor Koševoj / TASS

Zlatna petoletka

Kao premijer od 1964. godine Kosigin pokušava da preuredi sovjetsku plansku ekonomiju i da uvede u nju elemente tržišta. Zahvaljujujći njegovim reformama preduzeća postaju samostalnija i dobijaju pravo da sama uspostavljaju odnose sa dobavljačima i potrošačima, i da zadržavaju deo zarade. Sve te mere su brzo donele svoj plod, tako da druga polovina 1960-ih spada u periode sa najvišim tempom razvoja sovjetske ekonomije. Konkretno, period od 1966. do 1970. godine dobio je naziv „zlatna petoletka“.

Reforma je, međutim, imala i „drugu stranu medalje“. Preduzeća nisu imala mogućnost da podižu cene (jer su one ostale pod kontrolom države) tako da su sve manje ulagala u proizvodnju, a sve više u plate zaposlenih. Tako je zbog sve većih prihoda stanovništva rasla i inflacija. Iz tog razloga Kosiginova reforma postepeno počinje da se obustavlja. Međutim, iskustvo te refrme je iskorišćeno već sredinom 1980-ih, u vreme perestrojke.

Aleksej Timofejčev,
Ruska reč