Atentat na Brežnjeva: Sovjetski terorista sa ruskom penzijom

22. januara 1969. godine dogodilo se nešto gotovo nezamislivo u komunističkom Sovjetskom Savezu: ispred zidina Kremlja naoružani terorista je neometano pucao u kolonu automobila u kojoj je bio i automobil Leonida Brežnjeva. Atentator je ubio jednog i ranio četvoricu ljudi. On, međutim, nije osuđen na smrtnu kaznu i još uvek je živ. Štaviše, nije ni u zatvoru. Dopisnik „Ruske reči“ sastao se sa čovekom koji je pokušao da ubije generalnog sekretara SSSR-a.

 Viktor Iljin / Lav Romanov

U mršavom, dobrodušnom starcu koji izvodi u šetnju psa lutalicu po imenu Hazar (tog psa je on spasao od smrzavanja na -30 stepeni Celzijusa) nemoguće je prepoznati nekadašnjeg teroristu. „Ako čovek sa 70 godina doživljava svet kao i sa 20, onda je uzalud živeo“, kaže Viktor Iljin. Ove godine on puni 70 godina, a imao je 21 godinu kada je pucao u Brežnjeva. „Kada bih se mogao vratiti u 1969. godinu, ne bih nikoga ubio. Hvala Bogu što sada imam mogućnost to da kažem. Kada sam pucao u kolonu nisam ni računao na budućnost. Bio je to samoubilački postupak. Ali srećom, dat mi je i drugi život“.

Penzija umesto streljanja

Viktor Iljin / Kadar iz dokumentarnog filma RT

Za taj zločin je Iljina čekala smrtna kazna (optužen je za terorizam, ubistvo, krađu oružja i dezerterstvo), ali on uopšte nije osuđen – proglašen je za neuračunljivog i upućen na prinudno lečenje u psihijatrijsku kliniku. Svi koji su ga saslušavali, uključujući i šefa KGB-a i budućeg lidera SSSR Jurija Andropova, najpre su govorili da je Iljin dejstvovao svesno iz ubeđenja.

„Konstatacija da je sovjetski građanin pri zdravoj pameti pucao u Brežnjeva značilo bi da sovjetska država priznaje da u njoj raste nezadovoljstvo komunističkim uređenjem. To je bilo nemoguće“, objašnjava Viktor. „Zbog toga su odlučili da pokažu da na lidera SSSR-a može izvršiti atentat samo ludak“.

Tada niko nije mogao pretpostaviti da će se 20 godina kasnije Sovjetski Savez raspasti i da će novi Vrhovni sud pustiti teroristu na slobodu, i od njega napraviti jednog od glavnih „otporaša“. Iljinu je na račun države čak dodeljen jednosoban stan u predgrađu Lenjingrada (danas Sankt Peterburga), gde je on rođen i odrastao, a pored toga mu je dodeljena i penzija.

Dvadeset godina pod terapijom

Danas je već teško shvatiti da li je Iljin zaista bio zdrav u trenutku kada je izvršio atentat. Godine provedene u psihijatrijskoj klinici su ostavile traga. Iljin u razgovoru skače sa jedne teme na drugu, čas priča o okolnostima zločina koji je učinio, čas počinje da citira svoje stihove, ili se hvali kako upravo preuređuje svoj stan, mada u njemu nema ničega osim gomile papira i otpada.

Doduše, sam Iljin tvrdi da mu u bolnici nisu davali lekove sa jakim dejstvom. „Već sam tada znao za ’kaznenu psihijatriju’ i plašio sam se da će mi davati injekcije haloperidola, i da ću biti kao biljka. Utoliko više sam se plašio što su me strpali u bolnicu u Kazanju (glavnom grad ruske republike Tatarstan), daleko od Moskve. Da mi se tamo nešto desilo niko ne bi za to ni saznao. Ali ipak su se na kraju prema meni poneli ljudski. Samo su mi davali nekakve tabletice“.

Pismo u Kremlj
Viktor Iljin / Lav Romanov

Razlog zbog koga je Iljin odlučio da puca u Brežnjeva krije se, najverovatnije, u njegovom detinjstvu. Viktor je imao nepune dve godine kada su mu oduzeli roditelje, hronične alkoholičare. Odrastao je kao usvojeno dete. U školi se gotovo ni sa kim nije družio, i sam priznaje da je patio zbog nedostatka pažnje.

„U starijim razredima sam maštao da postanem geolog“, priča Iljin. „Tada je u Sovjetskom Savezu ta profesija bila najromantičnija jer je podrazumevala pohode, nova poznanstva, neistražene teritorije i pesme pokraj vatre. Upisao sam topografsku tehničku školu, mnogo putovao i bio u mnogim gradovima i oblastima dosta udaljenim od Lenjingrada. Ali ono što sam video ostavilo je na mene vrlo mučan utisak. Siromaštvo, pijanstvo i rasulo... To uopšte nije bilo ono što je prikazivano na sovjetskoj televiziji. Shvatio sam da cela zemlja živi tako, a komunisti bezobzirno lažu. Ja u početku nisam planirao da izvršim teroristički napad na rukovodstvo zemlje. Napisao sam plan reformi koji je podrazumevao da se svakog meseca svakom žitelju zemlje isplaćuje renta od prodaje prirodnih bogatstava, i to sam poslao u Kremlj na Brežnjevljevo ime. Međutim, nisam dobio odgovor. Tada sam odlučio da ga ubijem. Hteo sam da svi saznaju za moje ideje, a za to je bio potreban postupak koji će se pročuti. Plan reformi sam hteo da izložim na sudu u svojoj poslednjoj izjavi“.

Iljin se gotovo godinu dana pripremao za atentat. Da bi dobio pristup oružju, još kao student odlazi u armiju. Služio je blizu Lenjingrada i svakodnevno proučavao centralne novine, koje su pisale gde, kada i sa kim se sastao Brežnjev. Sredinom januara 1969. godine štampa je saopštila novost o još jednoj pobedi sovjetske kosmonautike. Naime, brodovi „Sojuz 4“ i „Sojuz 5“ spojili su se u otvorenom kosmosu. Ukazivanje počasti kosmonautima po povratku na Zemlju bilo je planirano za 22. januar u Moskvi, a pre toga je delegacija na čelu sa Brežnjevom trebalo da dočeka kosmonaute na aerodromu i da ih svečano odveze do Kremlja.

Brežnjev je imao sreće

Iljin je proračunao sve sa matematičkom preciznošću. Rano ujutru 21. januara sačekao je da zaspi dežurni, ukrao je iz oružarnice dva pištolja i šaržere, i pobegao iz jedinice. Zatim je prigradskim vozom došao na lenjingradski aerodrom Pulkovo i odatle avionom otputovao u Moskvu (u to vreme nije bilo pretresa prilikom ulaska u avion). Po dolasku u prestonicu odseo je kod svog strica koji je služio u miliciji. Rekao mu je da je dobio odsustvo. Ujutru 22. je tajno iz njegovog stana izneo milicijski šinjel, obukao ga i došao do Kremlja tačno u trenutku kada je prolazila kolona. Sve je to Viktor uspeo da uradi za manje od 24 časa. „Da sam na pripremu utrošio više vremena plan bi propao. Moj opis je u Centralnu upravu KGB-a stigao bukvalno jedan sat pre atentata, i to samo zato što u vojnoj jedinici nisu hteli da dižu uzbunu kada su videli da sam nestao zajedno sa oružjem, nego su me najpre sami tražili“.

Pored Kremlja je tada već bio postavljen kordon milicije koji je odvojio putanju kolone od gomile naroda. Iljin je stao u taj kordon, ali pošto je bio u uniformi niko na njega nije obratio posebnu pažnju. Kada se Brežnjevljeva kolona približila Kremlju Iljin je istrčao i pucao u automobil obema rukama (pištolje je krio u rukavima šinjela). Pucao je u drugi automobil u kome obično sedi generalni sekretar SSSR-a. Brežnjev je, međutim, imao sreće. U putu je njegov automobil zamenio mesto sa automobilom u kome su bili kosmonauti. Iljin je ispalio 11 metaka, ubio vozača i ranio Andrijana Nikolajeva i Georgija Beregovoja (u automobilu su se nalazili i Aleksej Leonov i Valentina Tereškova, prva žena kosmonaut). Jedan metak je pogodio motociklistu iz pratnje. Iljin je uhapšen na licu mesta. Prilikom hapšenja nije pružio otpor. Plan mu se međutim nije ostvario. Brežnjev je ostao živ, a informacija o atentatu je proglašena za državnu tajnu (o tom događaju je saopštila samo inostrana štampa), a kao što znamo nije ni bilo suđenja na kome je on planirao da govori.

Plan B

Pitao sam Iljina kakvi su mu sadašnji politički stavovi, ali je on izbegao odgovor. Rekao je da sada treba da služi Bogu, jer je ubio potpuno nevinog čoveka. Bivši potpukovnik KGB-a Igor Atamanjenko, koji je 1969. godine saslušao Iljina, priča da je „ubica doživeo napad histerije kada je na prvom saslušanju saznao da nije pucao u Brežnjeva nego u kosmonaute“.

Viktor Iljin / Lav Romanov

„Ja sada živim drugi život“, kaže Iljin. „Čim Hazar ugine pokloniću stan državi, a ja ću se preseliti u starački dom“. On nema rodbine, a jedina komšinica sa kojom se družio umrla je pre godinu dana. „Da li vam je potrebna nekakva pomoć“, upitah ga. „Odavno sam želeo da objavim svoje stihove, ali niko neće da ih primi. Možete li da pomognete?“. Na kraju mi nije ni dao stihove. „Ipak nije dobro da to sad radimo, bolje je u leto, posle Svete Trojice. Treba se pripremiti za praznik“.

Jevgenij Levkovič,
Ruska reč