Barencburg – rusko naselje na ostrvu iza polarnog kruga

Nemac Diter je jedan od mnogobrojnih turista koji dolazi u Barencburg da vidi kako su živeli ljudi u doba SSSR-a. Diter živi u Štutgartu i ceo život je radio kao inženjer. Sada je u penziji i putuje po egzotičnim mestima.

Foto: Andrej Iskrov

„Mi nikada nismo bili ni u Rusiji, ni u Sovjetskom Savezu, jer nikada nije bilo jednostavno dobiti vizu“, kaže Diter. „Za Špicbergen nam viza nije potrebna i zato smo odlučili da ovde provedemo odmor i svojim očima vidimo kako Rusi žive“.

Rusi na Špicbergenu

Polarni arhipelag Špicbergen pripada Norveškoj, ali na arhipelagu sa potpuno istim pravima kao Norvežani mogu da žive i rade građani preko 70 zemalja koje su 1920. godine u Parizu potpisale Špicbergenski ugovor. To je jedinstven slučaj u međunarodnoj politici. Sada na arhipelagu postoje samo norveška i ruska naselja, i dve istraživačke stanice – kineska i poljska. 

Foto: Andrej Iskrov

U 20. veku je na Špicbergenu vađen ugalj za Evropu. Međutim, u toku poslednjih 20 godina proizvodnja uglja je u krizi i zbog toga se na arhipelagu aktivno razvija turizam. Jedna od najpopularnijih zabava za turiste na Špicbergenu su putovanja u naselje Barencburg u kome žive Rusi.

Barencburg ­ – savremeni grad

Diter ne skriva da je pomalo razočaran Barencburgom. „Mislio sam da ću videti nešto iz neke druge epohe, nešto što je iščezlo posle pada sovjetske imperije“, kaže on. „Barencburg je, međutim, moderan severni gradić gde postoji muzej, koncertna dvorana, pa čak i pivara. Skoro sve zgrade izgledaju kao da su potpuno nove, a hotel ima čak tri zvezdice“. 

Foto: Andrej Iskrov

Pre nekoliko godina ruska vlada je pokrenula veliki posao vezan za razvoj ruskih naselja na Špicbergenu: renoviraju se zgrade i širi se turistička infrastruktura.

Poteškoće života na Arktiku

Međutim, život u Barencburgu je teži nego što se može učiniti na prvi pogled. Oksana (ime je promenjeno), radnica kompanije „Arktikugolь“ žali se da „četiri meseca u godini traje polarna noć, a četiri meseca polarni dan. Mnogi zbog toga imaju problema sa zdravljem. Ovde je klima prilično surova i ne može svako da je izdrži. Moja ćerka nije mogla da se navikne na nju pa smo muž i ja morali da je pošaljemo kod babe i dede. Viđamo se sa njom samo za vreme odmora. Svima nam nedostaje svežeg povrća i voća, i nedostaje nam drveće“. 

Škola u Barencburgu (Foto: Andrej Iskrov)

Na Oksanine reči nadovezuje se njen muž, rudar Anatolij (ime je izmenjeno): „U našem rudniku je ostalo malo uglja. Da bi se on vadio mora da se radi na dubljim i opasnijim deonicama. Ne prođe nijedna godina da neko od rudara ne pogine ili ne ostane invalid. Ja radim ovde gotovo četiri godine i za to vreme sam izgubio dva prijatelja“.

Situacija na tržištu uglja takođe ne doprinosi ekonomskom rastu. „Praktično sve što mi izvadimo koristi se u našoj sopstvenoj elektrani“, kaže Anatolij. „Rudnik radi da bi sebe opslužio, a ne da bi doneo zaradu“. 

Foto: Andrej Iskrov

Ljubav prema severu

Pa ipak, Oksana i Anatolij ne žale što su se doselili u Barencburg. Praktično svi žitelji ovog naselja su građani Ukrajine koji su došli iz Donbasa, i čiji su preci takođe bili rudari. Plata je ovde nekoliko puta veća nego što mogu da zarade u otadžbini. „Mi smo već uštedeli za stan i sada štedimo za auto“, kažu oni. „Štedimo i za stan i za ćerkino školovanje“.

Zahvaljujući dolasku u Barencburg oni su izbegli ratni konflikt u Donbasu: „Rat je zakačio mnoge ovdašnje ljude. Nekome je srušena kuća, nekome su poginuli bližnji. Nama je mnogo drago što je naša ćerka u Rusiji kod babe i dede“.

Pored toga Anatolij i Oksana su tokom boravka u Barencburgu zavoleli sever. „Ovde je uvek mir, uvek je čovek nasamo sa prirodom. Kroz naš prozor se vidi okean i vide se planine. Može se reći da je to najlepši pejzaž na svetu“, kaže Anatolij.

Ove godine Anatoliju i Oksani ističe ugovor. Oni će se vratiti u otadžbinu, ali već sada kažu da će im nedostajati Barencburg.

Foto: Andrej Iskrov

Na Špicbergenu se nalazi najseverniji međunarodni aerodrom Longjir. Na taj aerodrom svakodnevno sleću avioni kompanija SAS i Norwegian iz Osla i Tromsea, a u leto 2016. godine su proradile i linije kompanije Finnair iz Helsinkija. Cijena povratne karte je 300 i više evra.

Do Barencburga se može doći helikopterom (tokom čitave godine), na vozilu za kretanje po dubokom snegu (zimi) i brodom (april – oktobar). Ne postoje redovne saobraćajne linije.

 

Andrej Iskrov,
Ruska reč