Vojevanje zemljodelca iz Svračkova

Ze­mljo­de­lac žu­lje­vi­tih ru­ku i hra­bar rat­nik bio je Bo­žo Mar­ko­vić (1883–1963). Te­žač­ki ra­dio na po­snoj ze­mlji u br­di­ma Svrač­ko­va kod Po­že­ge da po­ro­di­cu ot­hra­ni, a rat­ne tru­be od­vu­kle su ga na bo­ji­šta u mla­da­lač­koj sna­zi. Se­dam go­di­na pro­veo u uni­for­mi, kao ar­ti­lje­rac vo­je­vao u oba bal­kan­ska i Ve­li­kom ra­tu, me­da­lju za hra­brost ste­kao. I ma­da sa sa­mo če­ti­ri raz­re­da ško­le, ru­kom je be­le­žio svo­ja rat­na pu­te­še­stvi­ja. Ka­sni­je, u po­znoj sta­ro­sti, sva ta se­ća­nja ob­je­di­nio je u ru­ko­pi­su na 17 stra­na, ko­ji su nam ovih da­na pre­do­či­li nje­go­vi po­tom­ci na­sta­nje­ni u po­že­škom se­lu Go­do­vi­ku. „Mar­ko­vić Bo­žo, moj ži­vot“, na­slo­vio je tu za­o­stav­šti­nu. 

Ru­ko­pis po­či­nje se­ća­nji­ma na bal­kan­ske ra­to­ve, kad se nje­go­va ba­te­ri­ja bo­ri­la na ju­žnim na­šim pro­sto­ri­ma. „Kad sam na Vi­dov­dan 1914. do­šo ku­ći, otac i maj­ka ob­ra­do­va­še se. Iz­dr­žah dva ra­ta, osta­doh živ, dok od­jed­nom iz­ne­na­da mo­bi­li­za­ci­ja 12. ju­la 1914.(po sta­rom ka­len­da­ru). Ni­sam se ni od­mo­ri­jo, tre­ba opet u rat da se ide...”, pi­še Bo­žo. 

U Pr­vom svet­skom ra­tu vo­je­vao je pro­tiv Austri­ja­na­ca naj­pre kod Vi­še­gra­da, ali kad je ne­pri­ja­telj na­sr­nuo na se­ver­no Pod­ri­nje, deo srp­ske voj­ske je ta­mo oti­šao u po­moć. Bo­rio se tob­dži­ja Bo­žo iz­nad Krup­nja, na Mač­ko­vom ka­me­nu, no­vem­bra 1914. bio u je­di­ni­ca­ma ko­je su sna­žno po­ti­snu­le Austri­jan­ce i pre­ba­ci­li ih pre­ko Sa­ve i Dri­ne. „I ta­ko Šva­be ce­lo vre­me ni­su sme­le no­sa po­mo­li­ti pre­ko na­še gra­ni­ce dok ni­su sklo­pi­li sa­vez s Bu­ga­ri­ma“, pi­še i do­da­je da ga je 1915. na­šao ti­fus, ali se iz­le­čio u po­že­škoj voj­noj bol­ni­ci, pa na le­to do­šao u svo­ju ba­te­ri­ju u Ve­les. Tu su ih 1. ok­to­bra no­ću muč­ki na­pa­li Bu­ga­ri. „Na­ša voj­ska odo­le­va, ali Ve­les ka­sni­je s Bu­ga­ri­ma na­pa­da­ju i Austro­Nem­ci. Ni­smo ima­li mu­ni­ci­je, 8. no­vem­bra 1915. osta­vlja­mo Bi­tolj istog da­tu­ma kad smo ga uze­li od Tu­ra­ka 1912. Kad smo do­šli u Stru­gu vi­de­li smo da gu­bi­mo na­šu otadž­bi­nu“, se­ća se Bo­žo i na­vo­di da su oda­tle pre­šli u Al­ba­ni­ju, pa iz­nu­re­ni, do­đo­še u Va­lo­nu, a oda­tle bro­dom na ostr­vo Krf. Tu im je sva­nu­lo.

„Po­če­li smo do­bi­ja­ti do­bru hra­nu, do­sta le­ba, na­sta­lo je pra­vo od­ma­ra­li­šte. Tu nam je bi­lo, što no se ka­že, ko u ca­re­vu dvo­ru. Do­bi­li smo ode­lo sve no­vo, od pe­ta pa do uve­ta. Od na­šeg ode­la sve smo spa­li­li, sa­mo je mo­gao da osta­ne nov­ča­nik ili pe­ro­rez. Ni­šta ni­smo ra­di­li, sa­mo smo še­ta­li po la­do­vi­ni is­pod ma­sli­na. Ide­mo u mo­re, te se ku­pa­mo. A tu ima do­sta i po­mo­ran­dži, kad ima­mo pa­ra mi po­ne­ko ki­lo ku­pi­mo i po­je­de­mo. Raz­go­va­ra­mo: Bo­že mi­li, ja do­bra ži­vo­ta. Ni­kad bo­lji ži­vot ni­smo ima­li ni­ti će­mo ima­ti, pi­še rat­nik.

U le­to 1916. kre­nu­li su la­đa­ma u So­lun, od Fran­cu­za pri­mi­li no­vo ode­lo i to­po­ve. U av­gu­stu po­če okr­šaj „sa Bu­ga­ri­ma i Austro­Nem­ci­ma ko­ji su mi­sli­li da uzmu So­lun, ali se iz­ne­na­di­še kad opa­zi­še Sr­be“. Pi­še Bo­žo o bor­ba­ma na Kaj­mak­ča­la­nu kad je nje­go­va ba­te­ri­ja za­u­ze­la vrh br­da, a on tu od­li­ko­van sre­br­nom me­da­ljom za hra­brost. Sep­tem­bra 1918. Sr­bi pro­bi­ja­ju front, Bu­ga­ri be­že i ka­pi­tu­li­ra­ju. Srp­ska voj­ska u Ča­čak ula­zi pred Mi­trov­dan 1918, a austrij­ska be­ži iz Sr­bi­je. Bo­žu da­ju se­dam da­na od­su­stva: po­sle to­li­ko vre­me­na do­la­zi ku­ći da vi­di svo­je, ali ni­je bi­la ra­dost – umr­le su mu že­na i maj­ka, pr­va od ti­fu­sa 1916, dru­ga se­dam da­na pre nje­go­vog do­la­ska. Ocu se ob­ra­do­va­la ta­da ćer­ki­ca Mi­li­ca. 

Vra­ća se on u je­di­ni­cu po­sle od­su­stva, a de­mo­bi­li­za­ci­ju do­če­ku­je kod ku­će u Svrač­ko­vu av­gu­sta 1919. Po­tom se Bo­žo po­no­vo ože­nio i imao još pe­to­ro de­ce.

Branko Pejović,
Politika