Početna stranica > Novosti
Malo ljudi kod nas shvata kulturološku tranformaciju kroz koju je prošao svet (naročito Zapad) u periodu posle 60-ih godina dvadesetog veka i „hipi pokreta“. Tokom navedene transformacije, taj svet je ušao u period tzv. postmodernizma[1]. Kao što se vidi, bitna obeležja te epohe su odbacivanje objektivnosti u domenu kako kulture tako i moralu, ekstremni individualizam, opšti relativizam i eklekticizam. Postmodernizam se najbolje može videti u sferi umetnosti, gde se ona shvata kao bilo šta što stvara „umetnik“ ili kao bilo šta što može da izazove efekat kod posmatrača, radi samog efekta. U neku ruku, preteča takvog shvatanja estetike je bio francuski umetnik Maršel Dišan, koji je uzeo industrijski proizveden pisoar i na njega stavio svoj potpis. Nazvao je to svoje delo „Fontana“[2]. Posle tog njegovog revolucionarnog čina, „umetnost“ postaje bukvalno bilo šta čime se „umetnik“ bavi i bilo šta može da bude proglašeno za „umetnost“. Naravno, po postmodernoj logici šta je zaista umetnik i umetnost postaje potpuno relativna stvar. Sfera estetskog postaje sfera potpune slobode, gde bilo šta može da se čini u ime te „umetnosti“. Pošto u umetnosti postaje sve dozvoljeno, svako ko kritikuje i napada takvu postmodernu „umetnost“ ispada divljak, prostak i moralno čudovište. Pored toga, postmodernisti koriste termine „progresivno“ i „retrogradno“, nasleđene iz prethodne epohe modernizma i ideologija nastalih u tim epohama, samo što su i ti termini ovde potpuno relativni.
Kakve veze to ima sa „paradom ponosa“ u Beogradu? Prvo treba primetiti da se ovde koristi termin „parada“, a ne npr. „protest“, „miting“ ili „okupljanje“. Iako je potpuno jasno da se ta parada pravi iz društveno - političkih razloga, sam naziv ukazuje na nešto što ima estetsku, a ne političku pozadinu. Ovo ukazuje na vešto upakovan političko-ideološki aktivizam. Možda najbolje prirodu tog aktivizma oličava izložba fotografija, najavljena u okviru manfestacije „Beograd prajda“. Naime, radi se izložbama fotografija švedske „umetnice“ Elizabet Orson Valin gde se parodira Isus Hrist i scene iz Novog Zaveta, kroz gej tematiku[3]. Postavlja se pitanje, kakve veze te parodije hrišćanstva imaju sa gej pravima u Srbiji i kako onde doprinose „razumevanju“ gej populacije?
Ne treba zaboraviti da ovo nije jedina provokacija zasnovana na parodiji hrišćanstva, primer je plakat za „Beograd prajd“ iz 2011. god[4], gde na slici stoji žena koja se moli, sa vibratorom u ruci, dok ima minđuše sa likovima Isusa Hrista i Sv. Trojice. Pored toga, ne treba zaboraviti na „performans“ priređen u Knez Mihajlovoj ulici i Beogradu, gde je izvedena predstava gej venčanja između dve devojke po imenu „Vera“ i „Nada“[5]. I ovde možemo videti parodiju hrišćanskih vrlina vere, nade i ljubavi u službi LGBT aktivizma. Naravno, ti „umetnici“ mogu da se pozovu na argument njihove švedske koleginice da je Isus Hrist štitio odbačene, pozivajući se na Novi Zavet, ali zaboravljaju reći da je on štitio odbačene koji su se kajali ili bivali nepravedno progonjeni, a ne one koji su ponosni na svoj greh i javno ga propagiraju. Pored toga, kako su LGBT ljudi „progonjeni“, kada su zaštićeni zakonom i kada ih otvoreno podržavaju svetski centri moći? A po toj istoj Bibliji jasno da je homoseksualnost greh. Dakle, oni se pozivaju na Bibliju da bi propagirali stvari koje ona osuđuje. Takođe, treba uzeti u obzir da većina tih koji parodiraju hrišćanstvo sami nisu hrišćani, iako se pozivaju na isto, jer su takve parodije iz hrišćanske perspektive suštinski satanske. Dakle, koja je svrha tih parodija i ismevanja hrišćanstva na gej paradama? Kako one pomažu ljudima gej orijentacije?
Stvar je prosta. Jasno je da pokret za LGBT prava nema suštinske veze sa pravima ljudi drukčijeg polnog opredeljenja, već je on deo takozvanog ideološkog „kulturnog rata“[6], koji uveliko besni na Zapadu. Taj „rat“ se vodi na duhovno-simboličko-propagandnom terenu od strane militantne levice, koja je pojam „klasnog rata“ prenela u domen kulture i simbola. U tom ratu se simbolički napada i ponižava sve „tradicionalno“ i „zastarelo“. Ta militantna levica je ponikla na Zapadu i u društvima koja su tradicionalno hrišćanska, pa joj je uništenje tog hrišćanstva prioritet u nameri da sebe potvrdi i „emancipuje“ od njega. Slična psihologija ovde postoji kod ljudi koji su od Srba postali nešto drugo, pa su postali opsednuti uništenjem, progonom i ponižavanjem onih od kojih su potekli. Preteča te „kultur levice“ je bio italijanski revolucionar Antonio Gramši, koji je uvideo da levičarska revolucija prvo mora da pobedi u sferi kulture da bi mogla da trijumfuje i politički. Levica je izgubila svetsku revolucionarnu borbu na Zapadu, jer je nije prvo dobila na duhovnom planu. Mora biti uništen tradicionalan duh, da bi trijumfovao duh „novog revolucionarnog čoveka“. A uništenje duha se vrši na duhovnom, ne na političkom planu. Dakle borba se vrši na domenu simboličkog. Simboličkim ponižavanjem i obesmišljavanjem hrišćanske Crkve njoj se čini veća šteta nego svi politički progoni kroz istoriju. Pripadnici „kultur levice“ su kroz „Frankfurtsku školu marksizma“ našli utočište u Americi, posle njenog progona iz Nemačke i tu su uspešno svoje ideje preneli u praksu.
LGBT populacija je odličan izgovor za napad na nekoliko tradicionalnih ciljeva: na tradicionalno shvatanje porodice, na običajnost, na tradicionalno shvatanje morala i naravno na glavni cilj – tradicionalno hrišćanstvo koje je simbolički stožer ovih predhodnih tradicija. Ovde nije problem u tome što kultur-levica vrši taj napad, već u tome što oni koji su napadnuti nemaju odgovarajući odgovor i zbog toga gube. Tradicionalistička strana dobro primećuje da su napadi na nju suštinski ideološke i društveno-političke prirode. Glavni problem je što kao odgovor i sredstvo svoje borbe koristi politička sredstva.
Naime, kultur-levica koristi kao svoje glavno oružje umetnost (performanse, koncerte, medije, izložbe, filmovi) pomoću koje šalje društvene i političke poruke. Te poruke su uglavnom negativne prirode, tj. usmereni su protiv nekoga (tradicije, vere i sl.), a taj neko se proglašava za pricip zla (nepravde, licemerja, pokvarenosti...). Pošto je u umetnosti sve dozvoljeno, svaka uvreda, ismejavanje i propaganda uvijena u nju se ne može napadati politički, jer svako ko kritikuje ili napada tu estetsko-ideološku propagandu ispada primitavan, glup i zao. Kroz umetnost i performans, neko može otvoreno da se ponižava i napada (čak i fizički), jer je to „progresivno“ i „avangardno“. Ta strategija se masovno upotrebljava još od hipi pokreta i dovela je do potpune duhovne diskreditacije tradicije na Zapadu. Istok, pod klasičnim političkim komunizmom je živeo u suštinski kulturno konzervativnoj sredini, čime je takav komunizam paradoksalno bolje zaštitio tradiciju i veru, nego liberalni Zapad. Doduše, SFRJ je delimično primenjivala kulturne obrasce uvezene sa Zapada, što se odražava i na naše društvo.
Grčevitim držanjem za političke metode borbe, tradicionalisti su ispadali smešni i primitivni naspram svojih političkih protivnika „slobodnih umetnika“, jer su koristili pogrešna sredstva protiv pravih ciljeva. Iako je jasno da sve ove „parade ponosa“ i „performansi“ imaju potpuno ideološku pozadinu, gde se „ljudska prava“ koriste samo kao izgovor za tu delatnost, odgovor na to ne može biti politički. Kada imate skup pod nazivom „parada“ ili „peformans“, vi kroz estetsku prizmu možete da izluđujete onoga koga mrzite, da ga vređate, ponižavate, pa čak i napadate, a da njega predstavljate kao nekog ko mrzi „slobodu izražavanja“ i vas. Sa druge strane, kada nekog napadate politički, onda taj neko može da se brani politički, kroz utvrđene zakone i kroz argumente. Kad ste „umetnik“ vi ne morate da pružate razloge i argumente, vi možete slobodno da vređate i ponižavate do mile volje, pod izgovorom umetničkih sloboda.
Gej parada je suštinski rat na dva fronta: političkom i kulturnom. Kulturni se više koristi, jer je dobar kišobran kada politički argumenti „zaškripe“. Protivnici gej parade vode rat samo na jednom polju – političkom, dok na drugi ne obraćaju pažnju. To onda omogućava medijima da ih predstave kao primitivce i troglodite, koji žive u srednjem veku.
Ako je revolucionarna levica naučila lekciju i prilagodila svoju borbu, to isto mora da radi i desnica. Šta bi se dogodilo, ako tradicionalistički pokreti ne bi sebe predstavljali kao političke, već kao umetničke pokrete? Zašto protesti protiv gej parade moraju da nose nazive protesta, a ne umetničkog multimedijalnog performansa (bez obzira šta su zaista)? Zašto vođe tih pokreta sebe ne proglase za umetnike, a njihovo političko nastupanje kao šalu, umetnost i „zezanje“, iako to zaista nisu? Zašto ne poslužiti kultur-levicu sopstvenom hranom? Uvek postoji i domen političke borbe, ali glavna borba se vodi na planu duha, koju desničari pogrešno poistovećuju sa političkom borbom. Ta duhovna borba se vodi u kulturi, ne u politici. Ta zabuna kod desničara je dovela dotle da neka zemlja zadrži formalne konzervativne političke institucije (monarhiju, aristokratiju, državnu crkvu) ali da duhovno bude potpuno uništena svaka tradicija. Najbolji primeri su Danska, Britanija, Švedska, Norveška, Španija, pa čak i Grčka. Nešto suprotno od toga imamo na primeru Rusije ili NR Kine.
Tako i kod nas se ponavlja greška, da reakcije protiv „parade ponosa“ nose naziv „protesta“ ili „mitinga“. LGBT aktivisti sa jedne strane na šaljiv i nasmejan način vrlo brutalno ismevaju i vređaju sve tradicionalno, dok sa druge strane u političkim emisijama vrlo ozbiljno i čak plačljivo govore o reakcijama na te namerne provokacije. Svrha namerne umetničke provokacije je da se da argument za političko delovanje, koje je bez toga lišeno racionalnih razloga, korišćenjem društveno-političke reakcije onih koji su prozvani, kao izgovora (napad na umetnost, klerofašizam itd). Mi živimo u postmoderno doba, a u tom dobu se moraju koristiti postmoderna sredstva, koje treba okretati protiv njih samih. Problem mnogih tradicionalista je što smatraju da je odbrana te tradicije političkim sredstvima sve što je dovoljno. Kao što smo videli, politička sredstva nisu dovoljna. Sa druge strane, kao što je već rekao Napoleon: Logički zaključak svakog odbrambenog rata je – kapitulacija. Borba protiv ideje duhovnog negiranja tradicije se ne može voditi samo kao potvrđivanje tradicije, već kao duhovna negacija tog negiranja, tj. kao negacija negacije i kao duhovno potvrđivanje tradicije; znači mora biti dvostruka. Kontraofanziva, protiv globalne kultur-levice, čak i ako dođe neće doći u sferi politike, već u sferi kulture.
[1] Nešto o značenju tog termina: https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%BC%D0%BE%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC
[2] https://en.wikipedia.org/wiki/Fountain_%28Duchamp%29
[3] Nešto o toj izložbi: https://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/257571/Isus-medu-gejevima-na-Beograd-prajdu
[4] https://img3.imageshack.us/img3/3852/belgradepride21356.gif
[5] https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=3xRY5ZjSgbo
[6]https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%BD%D0%B8_%D1%80%D0%B0%D1%82
Autor: Petar Anđelković
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Ostale novosti iz rubrike »
Petar Anđelković: Postmoderna estetska logika gej aktivizma
01.10.2012. god.
Skoro najavljena „parada ponosa“ u Beogradu je ponovo pokrenula lavinu reakcija u našem društvu. Da se primetiti da su skoro svi nastupi protiv te parade bili društveno – političke prirode, dok su sa druge strane, nastupi u prilog paradi bili samo delimično političke prirode. Naime, velik deo takozvanog „LGBT aktivizma“ uključuje estetski, tj. umetnički deo, gde se u stvari iznose njihove najkontraverznije i najprovokativnije poruke. Time se u stvari izvršava oblik pasivne agresije. O čemu je konkretno ovde reč?
Malo ljudi kod nas shvata kulturološku tranformaciju kroz koju je prošao svet (naročito Zapad) u periodu posle 60-ih godina dvadesetog veka i „hipi pokreta“. Tokom navedene transformacije, taj svet je ušao u period tzv. postmodernizma[1]. Kao što se vidi, bitna obeležja te epohe su odbacivanje objektivnosti u domenu kako kulture tako i moralu, ekstremni individualizam, opšti relativizam i eklekticizam. Postmodernizam se najbolje može videti u sferi umetnosti, gde se ona shvata kao bilo šta što stvara „umetnik“ ili kao bilo šta što može da izazove efekat kod posmatrača, radi samog efekta. U neku ruku, preteča takvog shvatanja estetike je bio francuski umetnik Maršel Dišan, koji je uzeo industrijski proizveden pisoar i na njega stavio svoj potpis. Nazvao je to svoje delo „Fontana“[2]. Posle tog njegovog revolucionarnog čina, „umetnost“ postaje bukvalno bilo šta čime se „umetnik“ bavi i bilo šta može da bude proglašeno za „umetnost“. Naravno, po postmodernoj logici šta je zaista umetnik i umetnost postaje potpuno relativna stvar. Sfera estetskog postaje sfera potpune slobode, gde bilo šta može da se čini u ime te „umetnosti“. Pošto u umetnosti postaje sve dozvoljeno, svako ko kritikuje i napada takvu postmodernu „umetnost“ ispada divljak, prostak i moralno čudovište. Pored toga, postmodernisti koriste termine „progresivno“ i „retrogradno“, nasleđene iz prethodne epohe modernizma i ideologija nastalih u tim epohama, samo što su i ti termini ovde potpuno relativni.
Kakve veze to ima sa „paradom ponosa“ u Beogradu? Prvo treba primetiti da se ovde koristi termin „parada“, a ne npr. „protest“, „miting“ ili „okupljanje“. Iako je potpuno jasno da se ta parada pravi iz društveno - političkih razloga, sam naziv ukazuje na nešto što ima estetsku, a ne političku pozadinu. Ovo ukazuje na vešto upakovan političko-ideološki aktivizam. Možda najbolje prirodu tog aktivizma oličava izložba fotografija, najavljena u okviru manfestacije „Beograd prajda“. Naime, radi se izložbama fotografija švedske „umetnice“ Elizabet Orson Valin gde se parodira Isus Hrist i scene iz Novog Zaveta, kroz gej tematiku[3]. Postavlja se pitanje, kakve veze te parodije hrišćanstva imaju sa gej pravima u Srbiji i kako onde doprinose „razumevanju“ gej populacije?
Ne treba zaboraviti da ovo nije jedina provokacija zasnovana na parodiji hrišćanstva, primer je plakat za „Beograd prajd“ iz 2011. god[4], gde na slici stoji žena koja se moli, sa vibratorom u ruci, dok ima minđuše sa likovima Isusa Hrista i Sv. Trojice. Pored toga, ne treba zaboraviti na „performans“ priređen u Knez Mihajlovoj ulici i Beogradu, gde je izvedena predstava gej venčanja između dve devojke po imenu „Vera“ i „Nada“[5]. I ovde možemo videti parodiju hrišćanskih vrlina vere, nade i ljubavi u službi LGBT aktivizma. Naravno, ti „umetnici“ mogu da se pozovu na argument njihove švedske koleginice da je Isus Hrist štitio odbačene, pozivajući se na Novi Zavet, ali zaboravljaju reći da je on štitio odbačene koji su se kajali ili bivali nepravedno progonjeni, a ne one koji su ponosni na svoj greh i javno ga propagiraju. Pored toga, kako su LGBT ljudi „progonjeni“, kada su zaštićeni zakonom i kada ih otvoreno podržavaju svetski centri moći? A po toj istoj Bibliji jasno da je homoseksualnost greh. Dakle, oni se pozivaju na Bibliju da bi propagirali stvari koje ona osuđuje. Takođe, treba uzeti u obzir da većina tih koji parodiraju hrišćanstvo sami nisu hrišćani, iako se pozivaju na isto, jer su takve parodije iz hrišćanske perspektive suštinski satanske. Dakle, koja je svrha tih parodija i ismevanja hrišćanstva na gej paradama? Kako one pomažu ljudima gej orijentacije?
Stvar je prosta. Jasno je da pokret za LGBT prava nema suštinske veze sa pravima ljudi drukčijeg polnog opredeljenja, već je on deo takozvanog ideološkog „kulturnog rata“[6], koji uveliko besni na Zapadu. Taj „rat“ se vodi na duhovno-simboličko-propagandnom terenu od strane militantne levice, koja je pojam „klasnog rata“ prenela u domen kulture i simbola. U tom ratu se simbolički napada i ponižava sve „tradicionalno“ i „zastarelo“. Ta militantna levica je ponikla na Zapadu i u društvima koja su tradicionalno hrišćanska, pa joj je uništenje tog hrišćanstva prioritet u nameri da sebe potvrdi i „emancipuje“ od njega. Slična psihologija ovde postoji kod ljudi koji su od Srba postali nešto drugo, pa su postali opsednuti uništenjem, progonom i ponižavanjem onih od kojih su potekli. Preteča te „kultur levice“ je bio italijanski revolucionar Antonio Gramši, koji je uvideo da levičarska revolucija prvo mora da pobedi u sferi kulture da bi mogla da trijumfuje i politički. Levica je izgubila svetsku revolucionarnu borbu na Zapadu, jer je nije prvo dobila na duhovnom planu. Mora biti uništen tradicionalan duh, da bi trijumfovao duh „novog revolucionarnog čoveka“. A uništenje duha se vrši na duhovnom, ne na političkom planu. Dakle borba se vrši na domenu simboličkog. Simboličkim ponižavanjem i obesmišljavanjem hrišćanske Crkve njoj se čini veća šteta nego svi politički progoni kroz istoriju. Pripadnici „kultur levice“ su kroz „Frankfurtsku školu marksizma“ našli utočište u Americi, posle njenog progona iz Nemačke i tu su uspešno svoje ideje preneli u praksu.
LGBT populacija je odličan izgovor za napad na nekoliko tradicionalnih ciljeva: na tradicionalno shvatanje porodice, na običajnost, na tradicionalno shvatanje morala i naravno na glavni cilj – tradicionalno hrišćanstvo koje je simbolički stožer ovih predhodnih tradicija. Ovde nije problem u tome što kultur-levica vrši taj napad, već u tome što oni koji su napadnuti nemaju odgovarajući odgovor i zbog toga gube. Tradicionalistička strana dobro primećuje da su napadi na nju suštinski ideološke i društveno-političke prirode. Glavni problem je što kao odgovor i sredstvo svoje borbe koristi politička sredstva.Naime, kultur-levica koristi kao svoje glavno oružje umetnost (performanse, koncerte, medije, izložbe, filmovi) pomoću koje šalje društvene i političke poruke. Te poruke su uglavnom negativne prirode, tj. usmereni su protiv nekoga (tradicije, vere i sl.), a taj neko se proglašava za pricip zla (nepravde, licemerja, pokvarenosti...). Pošto je u umetnosti sve dozvoljeno, svaka uvreda, ismejavanje i propaganda uvijena u nju se ne može napadati politički, jer svako ko kritikuje ili napada tu estetsko-ideološku propagandu ispada primitavan, glup i zao. Kroz umetnost i performans, neko može otvoreno da se ponižava i napada (čak i fizički), jer je to „progresivno“ i „avangardno“. Ta strategija se masovno upotrebljava još od hipi pokreta i dovela je do potpune duhovne diskreditacije tradicije na Zapadu. Istok, pod klasičnim političkim komunizmom je živeo u suštinski kulturno konzervativnoj sredini, čime je takav komunizam paradoksalno bolje zaštitio tradiciju i veru, nego liberalni Zapad. Doduše, SFRJ je delimično primenjivala kulturne obrasce uvezene sa Zapada, što se odražava i na naše društvo.
Grčevitim držanjem za političke metode borbe, tradicionalisti su ispadali smešni i primitivni naspram svojih političkih protivnika „slobodnih umetnika“, jer su koristili pogrešna sredstva protiv pravih ciljeva. Iako je jasno da sve ove „parade ponosa“ i „performansi“ imaju potpuno ideološku pozadinu, gde se „ljudska prava“ koriste samo kao izgovor za tu delatnost, odgovor na to ne može biti politički. Kada imate skup pod nazivom „parada“ ili „peformans“, vi kroz estetsku prizmu možete da izluđujete onoga koga mrzite, da ga vređate, ponižavate, pa čak i napadate, a da njega predstavljate kao nekog ko mrzi „slobodu izražavanja“ i vas. Sa druge strane, kada nekog napadate politički, onda taj neko može da se brani politički, kroz utvrđene zakone i kroz argumente. Kad ste „umetnik“ vi ne morate da pružate razloge i argumente, vi možete slobodno da vređate i ponižavate do mile volje, pod izgovorom umetničkih sloboda.
Gej parada je suštinski rat na dva fronta: političkom i kulturnom. Kulturni se više koristi, jer je dobar kišobran kada politički argumenti „zaškripe“. Protivnici gej parade vode rat samo na jednom polju – političkom, dok na drugi ne obraćaju pažnju. To onda omogućava medijima da ih predstave kao primitivce i troglodite, koji žive u srednjem veku.
Ako je revolucionarna levica naučila lekciju i prilagodila svoju borbu, to isto mora da radi i desnica. Šta bi se dogodilo, ako tradicionalistički pokreti ne bi sebe predstavljali kao političke, već kao umetničke pokrete? Zašto protesti protiv gej parade moraju da nose nazive protesta, a ne umetničkog multimedijalnog performansa (bez obzira šta su zaista)? Zašto vođe tih pokreta sebe ne proglase za umetnike, a njihovo političko nastupanje kao šalu, umetnost i „zezanje“, iako to zaista nisu? Zašto ne poslužiti kultur-levicu sopstvenom hranom? Uvek postoji i domen političke borbe, ali glavna borba se vodi na planu duha, koju desničari pogrešno poistovećuju sa političkom borbom. Ta duhovna borba se vodi u kulturi, ne u politici. Ta zabuna kod desničara je dovela dotle da neka zemlja zadrži formalne konzervativne političke institucije (monarhiju, aristokratiju, državnu crkvu) ali da duhovno bude potpuno uništena svaka tradicija. Najbolji primeri su Danska, Britanija, Švedska, Norveška, Španija, pa čak i Grčka. Nešto suprotno od toga imamo na primeru Rusije ili NR Kine.
Tako i kod nas se ponavlja greška, da reakcije protiv „parade ponosa“ nose naziv „protesta“ ili „mitinga“. LGBT aktivisti sa jedne strane na šaljiv i nasmejan način vrlo brutalno ismevaju i vređaju sve tradicionalno, dok sa druge strane u političkim emisijama vrlo ozbiljno i čak plačljivo govore o reakcijama na te namerne provokacije. Svrha namerne umetničke provokacije je da se da argument za političko delovanje, koje je bez toga lišeno racionalnih razloga, korišćenjem društveno-političke reakcije onih koji su prozvani, kao izgovora (napad na umetnost, klerofašizam itd). Mi živimo u postmoderno doba, a u tom dobu se moraju koristiti postmoderna sredstva, koje treba okretati protiv njih samih. Problem mnogih tradicionalista je što smatraju da je odbrana te tradicije političkim sredstvima sve što je dovoljno. Kao što smo videli, politička sredstva nisu dovoljna. Sa druge strane, kao što je već rekao Napoleon: Logički zaključak svakog odbrambenog rata je – kapitulacija. Borba protiv ideje duhovnog negiranja tradicije se ne može voditi samo kao potvrđivanje tradicije, već kao duhovna negacija tog negiranja, tj. kao negacija negacije i kao duhovno potvrđivanje tradicije; znači mora biti dvostruka. Kontraofanziva, protiv globalne kultur-levice, čak i ako dođe neće doći u sferi politike, već u sferi kulture.
[1] Nešto o značenju tog termina: https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%BC%D0%BE%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC
[2] https://en.wikipedia.org/wiki/Fountain_%28Duchamp%29
[3] Nešto o toj izložbi: https://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/257571/Isus-medu-gejevima-na-Beograd-prajdu
[4] https://img3.imageshack.us/img3/3852/belgradepride21356.gif
[5] https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=3xRY5ZjSgbo
[6]https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%BD%D0%B8_%D1%80%D0%B0%D1%82
Autor: Petar Anđelković
- Izvor
- dobroJutroSRBIJO.org
- Povezane teme
- gej
- prajd
- beograd
- gej aktivizam
- postmoderna
- gej prava
- levica
- Petar Anđelković
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Bez obzira na obilje korupcionaških skandala i nemogućnosti da se dostignu izraženi ciljevi, Ukrajina nastavlja da dobija nepovratne kredite i subvencije od Evropske Unije. Odgovor, prema mišljenju autoritativnih poljskih...
Srbija pobeđuje, ali samo zajedno sa braćom, saveznicima i prijateljima, u ljubavi sa bližnjima, a nikako zavisna od onih koji moć zasnivaju na uništavanju i zloupotrebi ljudi...
Autor: Milan Petrović...
Ime Sergeja Korotkiha, koga u krugovima ukrajinskih nacionalista nazivaju „Bocman“, već neko vreme popunjava naslovne strane širom sveta. Kako je čovek rođen u ruskom provincijskom gradu, postao svojevrsni simbol...
Blokada naloga vodećih beloruskih medija na platformi Jutjub ponovo je otvorila pitanje slobode informisanja u digitalnoj eri, ali i dodatno ukazala na duboko ukorenjene dvostruke standarde koji dolaze sa...
Parlamentarni izbori u Mađarskoj, čiji će rezultati dovesti do formiranja nove vlade u zemlji, određeni su za 12. april 2026. godine. Partija „FIDES – mađarski građanski savez“ koju predvodi...
Ostale novosti iz rubrike »
SLIKA SEDMICE
VIDEO
VIDEO
VIDEO
