STRUČNJAK, ŠTA JE TO?

 Po ko zna koji put (povod je bio nedavno) javnost je imala priliku da bude primorana da sluša rasprave povodom nečega gde se kao najčešće pominjana reč pojavljuje reč i pojam stručnost.

On je stručnjak, stručnost ispred politike, čujmo glas stručnjaka, šta kažu stručnjaci i slično.

Ovde ću izneti stav povodom pozivanja na stručnost prilikom izbora stručnjaka u Narodnoj skupštini i Vladi, mada sam siguran da je situacija slična i na drugim nivoima vlasti, zašto ne reći i na nivou ukupnog društvenog života. Laički posmatrano stručnjak je majstor svog zanata, profesije ili delatnosti. Odlikuje ga teorijsko znanje, dugogodišnja praksa, nesporni i verifikovani dobri rezultati.
Ako neko ima samo teorijska znanja, onda poseduje diplomu ili sertifikat od strane ovlašćenog autoriteta. Ako ima dugogodišnju praksu bavljenja nekim poslom, onda je to samo činjenica minulog rada.

Stručnjak je pravi majstor svog zanata. Uostalom zanatlija je preteča novog pojma stučnjak. Zato nije greška, a po neki put se čudim i nesumnjivo inteligentnim ljudima, koji se ljute ili smatraju da je u pitanju omalovažavanje kada se za nekog stvarno kvalitetnog stručnjaka kaže da je dobar majstor. Da li postoji veće poštovanje ako vam se neko obrati sa majstore?

Nažalost danas se smatra da su majstori dobre zanatlije, a ako je u pitanju navodno intelektualac sa završenim fakultetom, e onda on nije majstor, već stručnjak. Smatram da je danas iz čistog neznanja i sujete, nesvesno napravljeno da suštinski reč majstor ima daleko veću težinu od reči stručnjak. Ako je neko dobar automehaničar, onda kod njega teraš auto na popravku. Ako je neko dobar moler, onda njega zoveš da ti kreči stan. Ako nije dobar automehaničar, znači da nije majstor i izbegavaju ga svi. Dakle, majstora biraš i neko postaje majstor zato što ima rezultate i kvalitet.
Sa novokomponovanim stručnjacima je situacija prilično komplikovana. Danas se smatra da je svako ko završi fakultet i intelektualac i stručnjak. Dokaz za to je diploma. Neko ima diplomu, pa je intelektualac. Nekada si mogao da biraš i utičeš na to ko će da bude majstor, a danas ti neko drugi nameće stručnjaka, pa te još tera da obavezno moraš da uzmeš usluge tog stručnjaka, koji  je to zato što ima diplomu ili neki sertifikat. Ako tužiš, ili te neko tuži, moraš i da pronađeš advokata stručnjaka. Ne možeš sam da pišeš žalbu ili reviziju. Čak i u tim čisto ličnim pitanjima obavezan ti je stručnjak da bi se zadovoljila forma, a suština nije važna. Ako koristiš usluge stručnjaka veća je verovatnoća da ćeš nastradati, a pogotovo ako veruješ nekome zato što ga oslovljavaju sa stručnjak. Sećate se onog Božidara Đelića. Došao kao veliki stručnjak, da bi tek posle šest meseci shvatio šta je budžet. Sećam se da smo 1993. godine imali veliki problem u Saveznoj skupštini da prof. dr Miroljuba Labusa naučimo šta je budžet. Sećam se i onih silnih stručnjaka, barem su tako predstavljeni i reklamirani, a u pitanju ljudi koji nemaju ni jedan dan radnog iskustva. Sve sami eksperti sa diplomama i sertifikatima koji nikada neće imati vrednost i značaj majstorskog pisma.

Ako preskočimo preko činjenice da danas diploma zavisi isključivo od para, više na privatnim fakultetima, a nešto manje na državnim. Ako pređemo preko osnovane sumnje da li je neko lice uopšte studiralo i da li je danas diploma dokaz stvarnog teorijskog znanja. Preko nekih detalja nikako ne smemo olako da prelazimo. Naravno, imam pravo i obavezu da pričam kada je u pitanju javni, odnosno onaj deo za koji je odgovorna država i vlast, a kada je u pitanju privatni sektor kaže se da nije pristojno da se uplićeš u tuđa posla.

Kod državnog i javnog sektora situacija sa stručnjacima je tragikomična. Neću da komentarišem one oblasti gde je funkacija prosto rezervisana za lica koja se bave politikom i na funkcije biraju voljom građana na izborima. Ono što zavisi od izborne volje građana i ne podleže zakonskoj obavezi postojanja dokazane stručnosti. Tamo negde početkom 20. veka izborni propisi su nalagali da određeni minimalni broj kandidata mora da bude pismen i slično. Danas to ne postoji kao obaveza i zato je čudno da se neko stidi što je po profesiji građevinski tehničar, pa mora da obezbedi diplomu master ekonomiste. Časnija je diploma građevinskog tehničara od pre 30 godina, nego master diploma, magistratura ili doktorat stečen ovih godina. To svi znaju, ali ipak neko to voli, a neki i naklonost zasnivaju na tome da li neko ima  diplomu stručnjaka. Mora da se prizna da lepo zvuči, kao ono počasni konzul od Nikaragve, ili Nušićev doktor filozofije. Hoću da mi zet bude master ekonomista iz Novog Sada ili onaj Nušićev počasni konzul od Nikaragve.

Na tom putu ka civilizovanom svetu onomatopeja kao oblik oponašanja postaje surova realnost. Neću da koristim neke druge primere. Uzeću sigurno najeksponiraniji primer za stručnost. U pitanju su organi i funkcioneri Narodne banke Srbije. Kaže se da je tu potrebna stručnost i to ona specifična koju ne poseduje veliki broj ljudi, s obzirom da i ne postoji veliki broj radnih mesta gde bi se steklo neophodno iskustvo za potrebnu stručnost - eksperstvo. Odmah se setimo da je potrebna diploma, iskustvo, rezultati i da to daje stručnost.

Neću da navodim imena. Ako je uslov diploma ekonomskog fakulteta, onda smo imali i jednog ekonomskog stručnjaka sa diplomom matematičara. Kažu, jeste on matematičar, ali predaje na Ekonomskom fakultetu. Nisam znao da su i profesori predvojničke obuke, marksizma, stranog jezika, sociologije i fiskulture na Ekonomskom fakultetu svi ekonomisti? Sećam se da je Labus tvrdio za sebe da je ekonomista, a onda ga je upozorio Vuk Drašković da su bili kolege studenti na Pravnom fakultetu.
Ako ne ulazimo u detalje kako su određeni kriterijumi, a svi su navodno garancija kvaliteta, problematično je kako su ispunili uslov dugogodišnjeg iskustva na bankarskim i monetarnim poslovima, a nevereovatna je tvrdnja da su dugogodišnjim radom postigli dobre rezultate i dobili ugled zbog tih rezultata.  Neću da pominjem imena, ali svi su u javnosti poznati po neuspelim projektima koje su radili za pare, po kritičkim tekstovima i analizama koje su po narudžbinama radili za pare i još su poznatiji po tome što će svima na vlasti biti neprijatno ako oni javno izgovore nešto što ne odgovara i ovima koji su danas na vlasti.

Prema zakonima gde se kao uslov za objektivnost i kvalitet rada državnog organa ili celokupnog javnog sektora pojavljuje stručnost, odnosno kadrovsko rešenje stručnjak, proizilazi da stručnjaci kao funkcioneri ili članovi organa moraju da postignu dobre rezultate, barem toliko dobre kao one što su postizali radom na putu do statusa stručnjaka. Smatra se da kada se stručnjaci nalaze, recimo u Savetu NBS, onda ima na sve strane da pršte dobri rezultati u monetarnoj sferi. Tako je što se tiče zakona uvek bilo, ali što se tiče rezultata nešto se ne sećam da se ikada nešto dobro desilo. Prošli guverner je bio okružen sve samim stručnjacima. Ovaj guverner je okružen sve samim stručnjacima i ovi novi, odnosno stari, doduše nema razlike treba zbog struke i stručnosti da zavedu red.

Ono što nepogrešivo i danas svi znamo, od tog posla neće biti ništa. Neće biti ništa zato što je stručnost spala samo na diplomu i manje ili više javnosti poznato neko ime, a svi treba da likijemo od sreće da se u Savetu nalaze ljudi koji imaju diplome, jer je diploma garancija. Kako se i tamo prima neka crkavica i to kao dobra dopuna za penzije i autorske honorare, ćutanje, pristajanje i pravdanje će biti najveći dokaz stručnosti. Zaboraviće i sve ono što su ranije kritikovali.

Srbija treba da bude zadovoljna, jer ima ljude sa diplomama, a diplome su jedina garancija i jedini uslov ispravne monetarne politike. Ovim izborom vlast ih je platila da ćute, a pošto su poznati javnosti kao navodno oštri kritičari svako njihovo ćutanje će značiti da se NBS rukovodi strukom. To što nema dobrih rezultata je dokaz da su zahvaljujući diplomi stručnjaka u Savetu NBS sprečeni mnogo gori monetarni rezultati.

Pozadina pozivanja na stručnost je sasvim drugačija. Koristoljubivi diplomaši koji su postali prepoznatljivi javnosti kao navodno veliki stručnjaci, u NBS su pronašli novu tezgu za apanažu i sigurnost da i dalje opstaju u društvu elitnih. U zatvorenom društvu stručnjaka za bankarstvo i ekonomiju, a sama pripadnost grupi  odabranih podrazumeva ugled i prateće prihode. Rezultati nisu bitni i ne očekuju se. Isto kao sa formalnim uslovom da moraš imati advokata stručnjaka.

Meni je odavno jasno, a nadam se da sam ovim tekstom pomogo i drugima da shvate kakvi se to ljudi prihvataju funkcija kao navodno stručnjaci. Stručnjaci su najpotkupljiviji, jer se vrlo lako može zvanje stručnjaka unovčiti, dok se zvanje majstora mora uvek čuvati, negovati i razvijati.

Uostalom javnost vrlo dobro zna ko su i kakvi su kao ljudi, stručnjaci i političari ovi na vlasti, pa se lako može zaključiti kakvi su to ljudi, ne i političari, koji prihvataju da budu priznati stručnjaci i ove vlasti. To je neverovatna simbioza. I samo treba još neko da im poveruje da izgaraju i žele da pomognu narodu i državi.