Srbija kao lek od „staroruske tuge“

Srbski prijatelji ga odavno zovu Ćira Čorbić, jer zove se Kiril Borščov (Kiril Borщev – „borщ“ je čorba od goveđeg ili svinjskog mesa, paradajza i/ili cvekle). Završio je RUDN (Ruski univerzitet družbe naroda). Magistar je političkih nauka. Ima 32 godine, rođen je na Vidovdan. Pripada generaciji ljudi koji su sredinom 2000-ih godina bili glavni posetioci web-sajtova posvećenih Srbiji. Zatim je Kiril posetio Balkan.

Upozoravamo da se srbskim rusofilima i ruskim srboljubima neće dopasti sve ono što je on rekao Timuru Blohinu, novinaru Glasa Rusije. Ali to je odnos čoveka koji je upoznao Srbiju ne preko TV ekrana, već iznutra. I njegovo mišljenje je u svakom slučaju interesantno.

Kirile, sastajemo se u Moskvi. Vratio si se na kratko iz Beograda. Reci mi, kako se dogodilo da si jednom spakovao stvari i preselio se u Srbiju?

- Zainteresovao sam se za Srbiju, verovatno, kako i svi ostali - počelo je sa elementarnom „patriotikom“. Prva putovanja su mi otvorila zemlju, i video sam da su mnoge njene strane daleko zanimljivije i privlačnije svih onih poluvirtuelnih ratova. Stekao sam prijatelje, poznanike. Dopalo mi se. Jednostavno rečeno: dobri ljudi, dobra klima, atmosfera, umereni život. A bio sam već umoran od Moskve, od svega. Zato sam i postavio sebi takav srednjoročni plan – da se preselim. Pa šta znaš. Mnogi maštaju, pišu na forumima, ali dalje od mašte ne idu. Ja sam krenuo dalje. Pomoglo mi je i to što mi je posao bio povezan sa Srbijom: prvo Srbska.ru, zatim Senica.ru. Pojavljivali su se praktični projekti. Tri i po godine posle mog prvog putovanja u Srbiju, kupio sam stan u Beogradu i preselio se. Ni malo ne žalim. Volim svoju zemlju, ali tamo sam pronašao svoju drugu domovinu. Srbija me je toplo prihvatila, iako tamo takođe ima mnogo problema. I Rusima tamo nije baš tako lepo, kako se smatra. Ne radi se samo o finansijskim problemima. Srbija je bratska zemlja, ali drugačija. Koliko god da se prema tebi lepo ponašaju, na prvom mestu za Srbe su uvek svoji – Srbi, a zatim ti, u zagradama – Rus. Ti tamo nećeš postati sto posto „svoj“, i mnogi s tim ne izlaze na kraj. Da, naravno, mi se u Srbiji uklapamo bolje od drugih naroda, ali svejedno do određene granice. Kome odgovara takvo stanje stvari – biti „polusvoj“ – on se navikava, ko ne – on ne izdržava. Svakim danom nalazi sve više minusa. Mnogi se vraćaju.

Kažeš, svoj, u zagradama „Rus“. Na koje se oblasti života to odnosi? Recimo, izguraju te iz reda, ili nailaziš na poslovne probleme?

- Zavisi od situacije. U redu će ti, naprotiv, ustupiti mesto, jer si Rus. U biznisu ti mogu prići raširenih ruku, a zatim će ipak odlučiti da si Rus, znači apriori srećniji, bogatiji, pa neće biti greh da te onako malo „nameste“, ali bratski, štedeći te. Ako dolazi do konkretnog konflikta u sferi biznisa, to što si Rus te neće spasiti. Naprotiv, počinje stara srbska pesma. Znaš, neki zavisno od situacije lako prelaze sa veličanja Rusije na njeno blaćenje: niste nam dali oružje, večito nas ostavljate na nemilost, niste vi naši spasioci, već vam mi dajemo šansu da se pokažete kako ste dobri pred čitavim svetom, mi smo za vas moneta za potkusurivanje. Ali takve situacije se dešavaju po pravilu kad ljudi imaju lične probleme, a ne na nivou Rusija-Srbija.

Za nekog se verovatno ruše šabloni dok sluša tvoje reči... Inače, jedan mi je poznanik pričao da nije mogao da dođe sebi od radosti kad se preselio u Srbiju. Tamo su skroz drugi principi dnevnog boravka, večito „dobro jutro“ s komšijama, „ajmo na kafu“ i tome slično. Drugim rečima, kao kad se setimo stare pesme o Sovjetskom Savezu: „Ne znam drugu zemlju u kojoj tako slobodno diše čovek“.

- Srbi su ti isti normalni ljudi, kao i Rusi. I njima su svojstveni poroci: izdaja, kleveta. A što se tiče reči tvog poznanika – slažem se. Meni ovde veoma nedostaje srbski način života. Možda nije lepo da to kažem, jer ja sam Rus i moja je zemlja Rusija, ali kod Srba je sve nekako ljudski, oni se bolje odnose jedni prema drugima, i, inače, prema strancima. Prema istim tim omraženim Amerikancima oni se ponašaju srdačnije, nego mi, ovde u Rusiji. Neću da se stvori utisak da imam samo negativne emocije. Jednostavno ne gledam kroz roze naočare. Ponavljam: Srbija je normalna zemlja sa svojim minusima. Ne mogu da podnesu to oni Rusi, koji su mislili da je Srbija raj na Zemlji. Što se tiče biznisa, 70% projekata o kojima ja znam je završilo neuspehom. Zbog razlike u mentalitetu. Mi zaboravljamo na njihove kulturne osobine, navike. Evo primera. Žali mi se Rus: ne mogu da radim sa Srbima. Dolaze i kažu mi: plati nam pedeset evra manje. Nemamo pauzu za kafu. Želimo pola sata vremena „na kafu“. Plati nam manje, ali daj nam to uživanje. Taj srbski princip neki Rusi ne mogu da shvate. Za Srbe novac nije tako važan. Važno je živeti. Propadaju biznis projekti, brakovi, jer se zaboravlja na razliku mentaliteta.

Ako nije neka komercijalna tajna, ispričaj nam kao si ti zaradio svoj srbski dinar.

- U to vreme smo mi već imali prilično razvijeni projekat Senica.ru. Ja i moj kum Aleksej, sa kojim sam se preselio u Srbiju, sve dosad ne ostavljamo nadu da projekat donese koliko je u njega uloženo, a istovremeno smo pokušali da počnemo biznis. Ali ispostavilo se da smo bili isuviše samouvereni i brzopleti. Nagazili smo iste te patriotske grablje. Navodno, Srbija je naša bratska zemlja, sad ćemo u visine. Nema veze! Otvorili smo firmu za poljoprivredni elektroalat. Ali nismo imali dovoljno iskustva i znanja. Kroz dve godine smo već znali kako treba raditi, znali smo sve zamke, ali ne i kad smo došli. Niko nam nije pomagao. Ukratko, firma miruje. I uopšte, većina Rusa, koji dolaze u Srbiju da bi se bavili biznisom, pokušava nešto u trgovini nekretninama ili turizmu. Znam svega nekoliko manje-više uspešnih kompanija. Mogu da ispričam o ljudima koji su došli iz Sibira sa odličnim internet projektom, koji takođe sad miruje zbog istih razloga – manjak iskustva plus konzervativnost srbskog društva. Kad čovek kaže: pa mene u okolini i bez toga svi znaju. Pitamo: pa zar vam ne trebaju i drugi klijenti? Ne, dovoljno ih imam – mali mi je magacin. Odnosno, ne želite da se širite? Ma ne. A greška je još bila i u tome što su uzeli ruske menadžere, koji su navikli da sve štroje po ruskim pravilima. Ukratko, menadžment i personal nisu našli zajednički jezik.

Sećam se da si sredinom 2000-ih vodio blog koji je bio prilično depresivan. Da li si našao duševnu ravnotežu kad si se preselio?

- Mogu otvoreno reći – da. U Srbiji sam našao harmoniju, iako sam imao ozbiljne probleme ličnog karaktera. Trpeo sam ozbiljne udarce, ali osetio sam se u Srbiji srećnim i stekao neku svoju samostalnost, iako, naravno, dobijao sam pomoć iz Moskve. Osetio sam ukus života, jer tamo se može i s manjim novcem lepo živeti, živeti za sebe. Mnoge ruske porodice kupuju kuće, sede po srbskim selima i srećne su.

Pratiš li rad rusko-srbskih društava, organizacija koje se na ovaj ili onaj način bave popularizacijom naše kulture u Srbiji?

- Uz svo poštovanje istorije moje zemlje, takva vrsta aktivnosti se često svodi na reklamiranje neke bitke, poraza, na priču o isečenoj brezi, neki vojni marš i tako dalje. Sami organizatori često govore da je to bedno, i da miriše na naftalin. Mladi idu u američke centre jer se tamo predlažu savremene, zanimljive stvari. A kod nas – večit filozofski kružok, Dostojevski – ponovo kažem, uz svo poštovanje. Sve je to potrebno, ali u ograničenoj meri. Ruski dom sada veoma mnogo radi, treba priznati, kao i ambasada. Ali fali im medijska podrška. Pokušavali smo da nešto smislimo. Na primer, rusku diskoteku, ali neuspešno. Ljudima starije generacije to nije zanimljivo, neki su čak protiv. A što je naša pop muzika bolja ili lošija od srpske na koju plešu?

Čuo sam da ti i Aleksej uspostavljate odnose sa severom Kosova?

- Tesno sarađujemo sa beogradskim odeljenjem Fonda Jedinstva pravoslavnih naroda, i njegov rukovodilac Natalija Kocev je pokušavala da nas poveže s predstavnicima severnih opština. Oni traže jedno – medijsku podršku, jer ih slabo čuju. Čak i ako se „Glas Rusije“ i još desetak portala poput našeg uzmu za to, svejedno će biti malo. Ja volim da zovem sever Kosova „balkanskom Palestinom“. Ali za Palestinu radi čitav arapsko muslimanski svet sa svojim medijima. A kod nas „Glas Rusije“, Srbska.ru, Senica.ru i forumi fudbalskih navijača. Dovoljno je da zapadni kanal da jedan komentar o nesrećnom stanju Albanaca i čitav naš rad propada.

Nismo uopšte govorili o politici. Šta misliš o platformi za Kosovo, i uopšte, o budućnosti pokrajine?

- Trebalo je boriti se za autonomiju do 2004. godine, kada je bilo više Srba na Kosovu, kad su još postojali neki putevi između severa i Metohije, preko enklava. Trenutak je, nažalost, propušten. Srbi u južnim enklavama su shvatili svoju situaciju i to da nemaju šta da očekuju od Beograda. Ponoviću, to je sad neki analog Palestine na Balkanu, i daj bože, da tako i ostane. Kako sami Srbi kažu, Kosovo su gubili više puta i vraćali ga, jer su ga platili ne zemaljskom, već nebeskom cenom. Cikličnost istorije će najverovatnije dovesti do toga da vrate sebi Kosovo, ali ne u narednih 50-100 godna. Za to će vreme Albanci dati neku vrstu autonomije severu, opštinama kao što su Orahovac i Gračanica. Oni već sada ne postavljaju tamo svoje ljude, već pripadnike drugih nacionalnosti. Sada moraju da pokažu da je njihova država maksimalno demokratska i adekvatna, zato će držati pored sebe ljude poput ministra Saše Rašića i govoriti: vreme je da se zaboravi na nasleđe 90-ih. Igraće se na karti evrointegracije, na tome da, kada svi uđu u EU, granica neće ni biti. Sva ta pravila igre će, naravno, biti diktirana sa druge strane okeana. Albanci bi sami sve to brže rešili – jednostavno bi počistili teritoriju. Moguća je, naravno, i druga varijanta. Albanci mogu da ne prezaju ni pred čim kao 2004. Sada su u povoljnijoj situaciji: drski su na jugu Srbije. Makedonski Albanci su mi skoro otvoreno pričali da će, navodno, na proleće biti rešeno pitanje Zapadne Makedonije. U Makedoniji su dobili sve što nisu mogli da dobiju od Srba, i to dokazuje da su Srbi bili u pravu, kada nisu želeli da daju ono što su Albanci tražili. Jer Albancima nije važno šta kaže makedonska strana. Po čitavoj Makedoniji, i u Skoplju, stoje spomenici OVK, makedonski ministar odbrane je Albanac, daje zvanične izjave na maternjem jeziku. U Gostivaru postoje ulice nazvane u čast albanskih terorista. Bio je slučaj kada su porodice Makedonaca poginulih u ratu 2001. ostavili bez penzija, jer se tražilo da država u tom slučaju plati i Albancima.

Kirile, kakvi su ti planovi nakon povratka u Srbiju? Ponovo biznis? Jednom si se već opekao...

- Nema veze. Čovek uči na svojim greškama. U Srbiji se osećam komotno, stekao sam prijatelje. Ovde, nažalost, nisam mogao da ih sačuvam, zato se osećam usamljeno. Planiram da preselim i svoje roditelje. Za penzionere je tamo bolje. Sa ruskom penzijom se može normalno živeti. Inače, znaš, u Srbiji se budi osećanje patriotizma. Zakačio sam na balkonu rusku zastavu, što ovde nikad nisam radio. Slušao sam glupe ruske šansone, pop muziku, jer to je tobože tvoje, domaće. Prolaze godine, pa i ja želim da živim. Perspektiva da se za nekoliko sati dovezeš do mora, lagana zima i javni saobraćaj bez grubosti – sve mi se to dopada. Kao čovek koji se regularno nađe pod vlašću depresije, u Srbiji sam shvatio da postoje neki zračci prema kojima treba ići.

I mene je Srbija lečila par puta. Reklo bi se da imam sve: voljenu porodicu, voljeni posao. I opet, ta naša „staroruska tuga“ dolazi nam veoma često u posetu.

U staroruskoj tuzi, kako se peva u jednoj pesmi.

Na to sam i mislio.

Timur Blohin,