Da li Evropska unija stvarno želi Srbiju?

Iako zvaničnici Evropske unije u pravilu naglašavaju da žele videti Srbiju u sastavu Unije, čini se da mnogi događaji i izjave svedoče o nečemu sasvim suprotnom. I mnogi analitičari i posmatrači zastupaju takvo mišljenje, a poslednji u nizu koji se izjasnio u tom smislu je poznati svetski intelektualac Noam Čomski, koji je između ostalog jasno izrekao svoju ocenu da Evropska unija ne želi Srbiju. Ali na takav zaključak kao da upućuju i razni drugi javno izrečeni stavovi koji dolaze iz Evrope.

Dakle, malopre pomenuti profesor Čomski smatra da Evropska unija nije oduševljena idejom da joj pristupe Srbi i zato on misli da nije dobra pogodba da se Srbija odrekne Kosova u zamenu za pristupanje EU. Kako je doslovno rekao u intervjuu beogradskom Nedeljniku - „Evropa je veoma rasistički nastrojena prema ideji da u Uniju uđu Srbi, tako da to neće biti tako jednostavno.“

A da je čuveni svetski intelektualac Čomski na tragu istinite spoznaje, govore i nedavne poruke i uslovi evropskih predstavnika, koji teško ili nikako ne mogu biti ispunjeni, kao na primer prošlomesečna izjava visokog funkcionera nemačkih liberala i spoljnopolitičkog portparola poslaničkog kluba te stranke u nemačkom Bundestagu, koji je kazao da „bez sporazumne regulative s državom Kosovo ne postoji nikakva mogućnost članstva u Evropskoj uniji“.

Nešto slično je potom pre desetak dana ponovio i predsednik Spoljnopolitičkog odbora Bundestaga, nedvosmisleno rekavši da će „članstvo Srbije u Evropskoj uniji biti uslovljeno priznavanjem Kosova“.

A da bi sve bilo još jasnije, Nemačka je, kao najuticajnija zemlja u EU, od koje očigledno najviše zavisi primanje Srbije u Uniju, postavila pre nekoliko dana i najnoviji zahtev. Naime, Bundestag je saopštio da neće odobriti Beogradu čak ni datum za početak pregovora sa Evropskom unijom sve dok se ”predsednici ili premijeri Srbije i Kosova“, javno i pred kamerama, ne obavežu da će potpisati sporazum o dobrosusedskim odnosima. Razume se, kao dve nezavisne države.

Naposletku, nakon poslednje runde razgovora u Briselu, i sam potpredsednik vlade Aleksandar Vučić je na sednici kabineta priznao da je tom prilikom, kako se izrazio, „na stolu bio papir koji Srbiji nije dao ni jedan odsto šanse da ga prihvati“, a to isto je potvrdio i predsednik skupštinskog Odbora za Kosovo i Metohiju Milovan Drecun, rekavši da su u poslednjoj rundi dijaloga u Briselu pred Srbiju postavljeni neprihvatljivi uslovi. Po njemu, «došlo se u situaciju poput one u Rambujeu da se Srbiji nudi nešto za šta svi unapred znaju da ne može da prihvati, jer je ispod minimuma nacionalnih interesa».

A kada se nudi samo nešto što je sasvim neprihvatljivo za jednu stranu, onda je jasno da i nije pravi cilj da se postigne dogovor koji je početni uslov za dalje približavanje Srbije Evropskoj uniji.

Povrh svega, još uoči poslednje runde razgovora u Briselu, poslanici nemačke partije CDU ponovili su u Beogradu svoj plan od 7 tačaka, koji osim ponižavajuće zajedničke izjave pred kamerama o dobrosusedskim odnosima sa Kosovom, zahtevaju od Srbije i niz drugih uslova, poput ukidanja državnih institucija Srbije na severu Kosova, ali na primer čak i to da Srbija odustane od svog sopstvenog tumačenja nedavne istorije na području Balkana.

I zato, iako visoki evropski službenici i njihove zvanične delegacije redovno ponavljaju da podržavaju ulazak Srbije u Evropsku uniju, čini se da je ipak više u pravu profesor Noam Čomski, i mnogi drugi posmatrači, koji misle da Evropska unija ustvari baš i ne želi Srbiju. Barem bi se tako moglo zaključiti iz pomenutih zahteva i teško ostvarivih uslova, u kojima se bespogovorno traži odricanje Srbije od same sebe i svojih vitalnih interesa.

Ratko Paić,