Sirija se protivi zapadnoj invaziji

Tjeri Mejsan, osnivač opozicionog frankojezičnog evropskog sajta (oko milion posetilaca dnevno), novinar, koji živi u Siriji, bivši član vlade Libije poslednjih dana Džamahirije, otkrio je «Glasu Rusije» u ekskluzivnom intervjuu neke tajne poluge događaja u Damasku.

- Zapad je strašno personifikovao taj sirijski konflikt. Ministar inostranih poslova Francuske ne govori više Predsednik Sirije ili Bašar al-Asad. On jednostavno naziva šefa nezavisne zemlje Bašar. Možda ima smisla da i mi govorimo ne «Fransoa Oland», već jednostavno - Fransoa. Vlada Sirije se aktivno brani od najezde stranih vahabita. Za dve godine njihov broj na teritoriji Sirije iznosi oko 200-250 hiljada ljudi. U tom regionu ima veoma malo jakih država. Sirija je jaka država, zato je pokušavaju da unište.

Veoma neznatan deo sirijske armije učestvuje u operaciji «antiteror». Tri četvrtine vojnih lica i dalje čuvaju spoljni perimetar, odnosno, pokušavaju da brane granice protiv NATO-a i Izraela. Da je prestao dolazak stranih vojnika i oružja u Siriju, rat bi se završio u toku meseca dana. Ako se on ne obustavi, rat može da traje decenijama.

Sirijci nisu protiv svoje vlade. Ne bih rekao da čitavo stanovništvo voli svoje rukovodioce, ali u svakoj zemlji uvek ima nezadovoljnih. Danas, nezavisno od mišljenja ljudi o Bašaru al-Asadu, oni su ubeđeni da brane svoju zemlju od strane intervencije. Inače, izdajice postoje u svakoj zemlji. Armija se sastoji od mesnih mladića, koji se bore za svoju zemlju. Ranije su nam pričali o slučajima masovnog dezerterstva. Međutim, još jednom ističem da nisu oni premašili 5%.

Šta je ako uporedimo Siriju i Libiju?

- Sve do mog dolaska u Siriju, bio sam u Libiji. Poslednjih pet nedelja postojanja Džamahirije bio sam u sastavu vlade Libije. Prirodno je da dobro poznajem to pitanje. Dakle, Libija. Ona je bila čisto nominalna država. Takva je bila volja Moamera Gadafija. Osim toga, u vreme rata je on vodio pregovore s različitim predstavnicima logora agresora. Nama je bilo dobro poznato da se on sreo s predstavnicima i SAD, i Francuske, i Izraela. Zato Rusija apsolutno nije bila u stanju da mu pomogne. RF je udarila temelj otporu nasilju u SB UN, ali nije bila u stanju da pruži bitnu podršku savezniku, koji nije dostojan poverenja. To je objašnjenje, nažalost, propasti Libije kao države.

Govoreći o Bašaru al-Asadu, podvlačim – to je lider apsolutno drugog tipa. On je veoma racionalan, odlikuje se izvrsnom hladnokrvnošću, dosledan u svojim akcijama. Verovatno mu pomalo fali intuicija, ali on u bilo kom slučaju ima osobine, koje najbolje odgovaraju u ovoj situaciji. To je pravi čovek na pravom mestu! On je nasledio diktaturu, pa ju je korak po korak menjao u toku čitave decenije. On je dao ljudima obrazovanje i sredstva za prelaz demokratskom sistemu upravljanja. Svaki put, kada je on činio korak napred, pretili su mu. Hteli su da ga ometnu u preobražaju svoje zemlje. Međutim, bez obzira na rat, Bašar al-Asad i dalje sprovodi ustavne reforme.

Dakle, Zapad se pridrživa politike, koja se ustvari skoro ne razlikuje od «Drang nah Osten» epohe hitlerizma. Interesantno je, šta će biti, ako Bašar al-Asad ipak savlada rat. Neka je on diktator, ali možda je da bi se zaustavila armada industrijski razvijenih država, potreban takav harizmatični diktator? Čovek, koga sita, zadovoljna gospoda u Vašingtonu i Parizu, sa prezirom nazivaju «fanatik».

Aleksandar Aramonov,