Borni laser kao znak supersile

Oružane snage SAD će uskoro dobiti novo superoružje. Niz eksperata smatra da je to odraz želje SAD da učvrsti status supersile na novom nivou naučno-tehničkog napretka.

Reč je o bornom laseru u obliku tvrdog tela, sposobnom, prema izrazima iz štampe, spaljivati mete poput letlampe. Već 2014. godine će se on naći na jednom od američkih vojnih brodova u Persijskom zalivu – dve godine ranije nego je planirano, zahvaljujući intenzifikaciji NIOKR. Novi borni laser je sposoban da uništava bespilotne projektile i borne motorne čamce. Za sada nema odgovarajuću moć za superzvučne avione i rakete pri kraju njihove trajektorije. Međutim, to je pitanje vremena. Oseća se da se Amerikanci ponose svojim radom i polažu velike nade u novo oružje.

Reč je o tome da je SADu neophodno da potvrde status supersile, preteknu geopolitičke konkurente u vojno-tehničkoj sferi. Amerikancima je potreban prodor. Oni moraju da budu spreda, kao što je bilo nekad s atomskom bombom. Danas se nuklearno oružje ne tretira više kao nešto nedostižno. Svakako, nemaju ga svi. Ali o ekskluzivnosti nema više ni govora. Režim neširenja se postepeno podronjava, bez obzira na sve napore.

Međutim, supersila ne može da bude bez oružja. Vojna snaga, koja se bitno razlikuje od vojne snage drugih država je jedan od 4 najvažnija elementa, koji potvrđuju isključivost države na međunarodnoj sceni. Tri druga elementa supersile su idejno-politički autoritet u svetskim razmerima, veoma visoki ekonomski potencijal i globalne ekpanzionističke težnje – kod Amerikanaca sve je to manje-više prisutno.

Fali samo nova zastrašujuća batina, koja pomaže u promovisanju svojih interesa znatno više od svih napora diplomata. S time je povezana i današnja težnja Amerikanaca da se što pre i što dalje odmaknu u trci vojnih tehnologija i njihove političke primene. Pred mikrofonom je vojni posmatrač Viktor Litovkin.

- Nuklearno oružje neće skoro prestati da postoji. Međutim, stvara se lasersko oružje, zračno oružje, radiološko oružje (koje se danas sve aktivnije sprovodi u život), sistemi radioelektronske borbe, koji onemogućuju delovanje sistema obaveštajne službe, navigacije, usmeravanja prema meti, bez kojih savremena bitka nije moguća. Stvar nije u bornoj tehnici, u gvožđu, već u tome što se to gvožđe ne može kretati, jer ne rade motori, topovi, optički aparati, avioni ne mogu da lete itd. To je oružje budućnosti, pre svega.

Inače, još pre 10 godina je ruski političar Primakov prorekao kraj epohe supersila. Sam pojam «supersila» je, prema njegovom mišlenju, spadao u kategorije hladnog rata. Supersila je ujedinjavala oko sebe konglomerat država, osiguravajući njihovu bezbednost u oštroj konfrontaciji sa suprotnim blokom. Danas se situacija promenila. Odsutnost globalne konfrontacije isključuje potrebu, naprimer, za nuklearnim štitom, koji su i SAD i Sovjetski Savez stavili ispred svojih saveznika i partnera.

Bez sumnje, SAD (kao i Rusija) nije regionalna, već svetska država. Međutim, nalaženje na geopolitičkom avansenu i superdržavnost su različite stvari. Prva je višestrana saradnja i uverenost u pouzdanosti partnera. Druga je samoća sizerena i strah od vazala, koje treba stalno kontrolisati. Mislim da je u interesu SAD da se opredele poput Rusije za prvu varijantu, obezbedivši sebi time stabilan razvoj. Zajednička budućnost bez bornih lasera i drugog superoružja biće mirnija.