Avganistanski rat čuva tajne

U republikama bivšeg SSSR skoro da nema porodice koje se u izvesnoj meri nije ticao avganistanski rat. Kroz pakao jedne od najvećih vojnih kampanja prošlo je 620 hiljada sovjetskih građana, preko 15 hiljada je poginulo. Pre četvrt veka, 15. maja 1988. godine, započelo je povlačenje sovjetskih trupa iz Avganistana od čuvene 40. armije.

Plan povlačenja trupa bio je dogovoren Ženevskim sporazumom, potpisanim mesec dana ranije između Kabula i Islamabada. Njegov garant bili su SSSR i SAD. Poslednji sovjetski vojnik, kao što je bilo predviđeno, prešao je granicu 15. februara 1989. godine.

Neophodnost izlaska iz konflikta sazrela je mnogo pre proleća 88. godine. SSSR je sa teškoćom podnosio napetost avganistanskog rata, koji se vodio nekoliko godina, govori šef sektora za Avganistan Instituta za istok RAN Viktor Korgun.

- Sovjetski lider Mihail Gorbačov je razmatrao takvu perspektivu. Na sastanku sa predsednikom SAD Ronaldom Reganom u Vladivostoku 1986. godine on je nazvao Avganistan otvorenom ranom. Tada je bilo postavljeno pitanje traženja alterantivnih varijanti za prekid ovog rata. Bez obzira što je upravo tada, 1985-86. godine, SSSR uvećao brojnost trupa u Avganistanu, već je u punom jeku bila priprema za Ženevske pregovore.

Mudžahidini nisu prihvatili Ženevski sporazum i građanski rat posle odlaska sovjetskih trupa je nastavljen. Posledica boravka Sovjeta bilo je jačanje pozicija modžahedina, zatim talibana, koji su 2001. bili izbačeni iz Kabula naporima Severne alijanse. Novo avganistansko rukovodstvo koje je došlo na vlast na zapadnim bajonetima, raspoloženo je prema Rusiji prohladno. Ipak u zemlji i dalje ima mnogo ljudi koji su sačuvali simpatiju, govori Viktor Korgun.

- Avganistanci porede: bili su Rusi, naravno, bio je rat. Ali bili su hleb i posao. Veliki hlebni kombinat u Kabulu je bombardovan, sada je obnovljen, radi, sve pamteći Ruse. Kažu da se prodaje ruskih hleb. Mnogo je objekata vezanih za nas.

Nije pošlo za rukom da se u Avganistanu usadi socijalizam putem vojne sile i po merilima razvoja republike Srednje Azije. Što se tiče 40. armije, ona je savesno i pošteno ispunila svoj ne baš jasan zadatak – pomoć prijateljskom režimu. A zatim se vratila u domovinu sa gordo podignutom glavom, nemajući gubitaka prilikom izlaska.

Bivši vojni savetnici još nerado pominju 41. armiju koja nije bila formriana. I prijateljske beludžske ustanike kojima se izdvajala poseban uloga u saradnji sa 41. armijom. Očigledno još nije došlo vreme da se razotkriju svi detalji sovjetskih vojnih zamisli.

Boris Pavliščev,