Egipat: da li će Ramazan pomoći revoluciji?

Naravno, iako je jedan od lidera «Muslimanske braće» rekao da egipatska vojska uvlači zemlju u «sirijsku situaciju» vrlo je neizvesno da li će upravo takav biti ishod sukoba koje Kairo trenutno doživljava. Isto tako kao što je teško da će nastati i situacija «ala Alžir» gde su se teroristički aktovi i oružani sukobi otegli na 20 godina.

Međutim, nema sumnje da će u narednim danima broj ubijenih i ranjenih rasti. Pritom nijedna od sukobljenih strana – ni «Muslimanska braća», ni vojska zapravo ne žele da dovedu situaciju do građanskog rata. Većina lidera islamista je svesna da ne može da računa na požrtvovanost ogromnih narodnih masa koje takođe nisu spremne na muke u ime Oružanih snaga.

Međutim, iako ne podstiču na to, «Braća» su objektivno zainteresovana čak i za izvesno povećanje krvoprolića. To će im pomoći da sačuvaju uticaj u Egiptu post-Mursi, inače će biti bačeni u položaj marginala, kao što je i bilo prethodnih godina. Evo zašto ne mogu da se pomire s padom režima koji su toliko pokušavali da učvrste.

Ovo jačanje za njih nije bilo lak zadatak: bez obzira na međunarodnu pomoć ekonomska situacija u zemlji se stalno pogoršavala; salafiti su im, prekorevajući ih za to da nisu dovoljno «islamisti», podmetali nogu; svetovne snage su negodovale zbog «osvajanja na silu» svake dužnosti u strukturama vlasti, a poklonici drugih religija su pokušavali da izbegnu linčovanje od strane integralista-fanatika koji su se napokon osetili kao nosioci «istinskog» egipatskog identiteta.

Pritom je vojska ubrzo postala svesna da neformalni sporazumi o podeli ovlašćenja vlasti: političke – «Braći», ekonomske – vojsci u srednjoročnoj perspektivi nemaju budućnosti. Islamisti su nastrojeni na uvođenje diktature velikih razmera u korist svoje religiozne sekte.

Uvek je bilo jasno da zemljom istinski ne rukovodi Mursi, koji nema neku posebnu harizmu, već religiozni guru Hajrat al Šater (Khairat al Shater), ali to sad nije toliko važno. Suština je u tome da su njihove demokratske deklaracije bile stalno demantovane činjenicama. U ključnim strukturama vlasti se nisu pojavljivala lica koja stoje iznad sukoba, a vlast nije čak ni podeljena među suprotnim stranama, nego je data vernim pristalicama «Braće».

Iluzija da će sloboda u Egipat doći posle izbora nije dugo trajala. Rezultat je na desetine ljudi koje je policija ubila u sumnjivim okolnostima, uplašeni novinari, na hiljade žrtava mučenja.

A vojska «drug naroda» ne žuri da obezbedi slobodu izražavanja različitih mišljenja ili da se pobrine za stvaranje nove vlade koja realno može da reši ekonomske probleme zemlje. Njen glavni interes predstavlja neprikosnovenost njenih privilegija. I granice demokratije koje ostavi u zemlji obezbeđivaće samo ono što ona želi da dobije. I u ovom smislu će sukobi koji će se verovatno nastaviti i narednih nedelja, pomoći da se odredi ko će sesti za pregovarački sto, s kojim snagama će Egipat imati posla i kakva će biti uloga svake od njih u budućnosti.

Međutim, kad se reči izgovaraju one uvek zvuče pomalo drugačije nego kad se o njima razmišlja. Posebno kad čovek ne zna da li će ih neko čuti i kakav će biti njihov efekat. I u ovom smislu je Ramazan koji je upravo počeo – period kad će ljudi još više slušati religiozne apele, a u toku skraćenog radnog dana pravoverni će imati više vremena za susrete s egzaltiranim istomišljenicima. Čak i ako niko u Egiptu zaista ne želi gomile leševa na trgovima ne može se isključiti mogućnost da oružane grupe integralista koje podstiču još i istomišljenici iz inostranstva, neće raspaliti logorske vatre tamo gde bi drugima bila dovoljna vatrica od šibice.

A zasad turisti čiji je novac zajedno s prilivima od emigranata uvek predstavljao veći deo budžeta zemlje, odustaju od putovanja u Egipat.

Kakvo god da bude političko rešenje situacije, predstojećoj vladi će biti mnogo teže da dovede zemlju u red nego prethodnoj.

Mario Somosa,