Sava Mamontov i njegova Njandoma

Njandoma se može uporediti sa lepotom nekih od starijih žena. Ona je u mladosti bila prelepa. Davši život drugima, ona je počela da stari, a nezahvalna deca su prestala da se brinu o njoj. Ali nekadašnji blesak njene lepote i sada se može naslutiti u sjaju njenih očiju, a legenda o njenoj mladosti neće nikada izbledeti.

Na 2.100 km severo-istočno od Varšave nalazi se mesto Njandoma. Za one koji ne znaju gde se nalazi Varšava, navešću neke dodatne smernice: oko 850 km severo-istočno od Sankt-Peterburga, 800 km severno od Moskve i 500 km južno od Arhangelska.

To je gradić sa 20 hiljada stanovnika. Da je bliži nekom velikom megalopolisu, vozač bi protutnjio kroz njega, bez ikakvog usporavanja. Ali, na severu Rusije, gde je gustina naseljenosti izuzetno mala, to je drugačije. I sam sam vozač i vozim običan automobil od Varšave do Arhangelska. Ja sam učesnik u projektu internet-redakcije "Glasa Rusije" - "Rusija očima poljskog novinara".

Ceo svet zna legendu o američkom Divljem Zapadu, i kakav je uticaj imala železnica na komunikaciju sa spoljnim svetom. U Rusiji je ista stvar. Upravo pruga povezuje evropski deo kontinenta sa dalekim Sibirom. Najpoznatija – Trans-sibirska železnica, za koju su čuli svi oni kojih interesuje Rusija. Ali, tu je i Severna železnica, koja ne bi postojala bez Njandome.

Niko ne zna kako je grad dobio to ime. Prva verzija kaže da je legendarni knez Njani pre mnogo vekova voleo da lovi u ovim krajevima. Druga teorija je jednostavnija: grad je dobio ime po lokalnoj reci Njandomi. Poznato je, međutim, da reč "Njandoma" na starofinskom jeziku znači "bogata zemlja". I oblast Njandome je veoma bogat prirodom. Tajga daje ogromnu količinu drva, divljači, gljiva, jagoda i ribe. Na području grada se nalazi više od 500 jezera, od kojih je samo 365 proučeno.

Stara Njandoma ne bi opstala bez Severne železnice, a ni same pruge ne bi bilo bez Društva Moskovsko-Jaroslavske železnice. Opet, samo Društvo ne bi postojalo bez porodice Mamontov: oca Ivana i njegovog sina Save (1841-1918). Upravo njima treba da zahvali Moskva i Sankt-Peterburg za bolju komunikaciju sa dalekim Arhangelskom. Godine 1894, počela je izgradnja uskih pruga Vologda-Arhangelsk (oko 750 km). Ona je bila sagrađena za oko 4 godine. 1905 u Njandomi je živelo skoro 1.500 ljudi. 1915-1916 uske pruge zamenjuju širokim.

Sava Mamontov nije bio samo preduzimljiv biznismen, već i dalekovidan čovek. On je znao da izgradnja železničke pruge donosi civilizaciju u zemlje, kroz koje ona bude prolazila. Jedna od glavnih železničkih stanica je bila Njandoma, koju je on posebno voleo. On je od samog početka želeo da se tamo pojavi lep i moderan grad, udoban za život ljudi. I on se pojavio. Počeo je sa stanicom i crkvom. Onda je krenula izgradnja kuća od najjeftinijeg materijala, kojeg je bilo u izobilju - od drveta. A, kako su ih samo gradili!

U početku su se pojavile stambene zgrade, nimalo slične onima koje su bile na drugim železničkim linijama. Svaka je imala granitnu osnovu i lepu arhitekturu. Stanovi u zgradama su imali kanalizaciju, kupatila, bili su prostrani sa visokim plafonima i veoma svetli, zahvaljujući velikim prozorima. Svaka porodica je imala poseban ulaz u stan, a kuće su bile okružene ogradom. Ispred svake zgrade su bile izgrađene betonske zemunice, koje još uvek služe kao ostave.

Sve ovo je odlično uklopljeno u prirodu, zahvaljujući pažljivom planiranju. Na primer, ako bi se negde stvorila rupa od iskopane gline, nju bi odmah pretvarali u živopisno jezerce. Da ne bi presušilo, a voda otekla, njega su povezivali sa prirodnim izvorima vode. Jedno od njih se nalazi u centru grada i, prema planu, ono je trebao zimi da posluži kao poligon za klizanje dece.

Niko tako dobro ne zna istoriju Njandome i ne voli je kao Elena Kuznecova - direktorka lokalnog muzeja. Niko ne zna o savremenoj Njandomi toliko koliko Anja Guseljnikova, novinarka lokalnog nedeljnika "Avangard". Vidi se da su prijateljice. Dovoljno je da se pogledaju i odmah se pojavi osmeh na njihovom licu. Elena priča, Anja sluša. Obe maštaju. Elena - kako da pronikne u prošlost, i kako da nakon 6 godina rada u jednoj kućici - glavnoj zgradi muzeja - dobije makar još jednu takvu. Anja - želi ne samo da voli Njandomu, već i da se ponosi njom.

Grad se nalazi u dubokoj krizi, i postepeno odumire. Niko ne želi to da prizna, ali je svima očigledno. Da nije bilo entuzijazma i posvećenosti mojih vodiča, sumnjam da bih mogao prepoznati u njoj lepotu prošlih vremena.

Može se videti da opštinske vlasti ne znaju šta da rade sa gradom. One ne razmišljaju o tome kako da se iskoristi njegov potencijal i privuku ljudi i kapital. Možda će neko važan u Arhangelsku i Moskvi pročitati ovaj članak? Možda neko ko raspolaže kapitalom? Možda će se zamisliti nad stvaralaštvom Save Mamontova i ostvariti snove Elene i Anje? Možda..

Darijuš Ciholj,