OLUJNE NOĆI KNEZA MILOŠA

 Aranđelovdan, onaj letnji, 26. jula 1859. godine, osvanuo je vedar i neobično lep. Iznad Šumadije nije bilo nijednog oblačka, kao da prethodne noći nije protutnjalo nezapamćeno nevreme. Još od rane zore meštani Vrbice, varošice podno Bukulje, razmileli su se na sve strane. Dok su jedni žurili da raskrče oborena stabla, prikupe granje i poprave crepove na kućama koje je vetruština presložila na svoj način, drugi su se spremali za veliku svečanost. Tog jutra, rečeno je, obratiće im se knez Miloš, prvi put posle povratka u zemlju i izgnanstva dugog dvadeset godina.
    Osim da je vidno ostario, okupljeni su primetili i druge promene na njegovom licu. Bio je bled, uplašen i nervozan, činilo se kao da želi da što pre obavi ono zbog čega je došao, a zatim požuri prema Kragujevcu, gde se prethodnog dana i uputio iz Beograda. Tako je i bilo. Nakon što je naložio da se njihova varoš ubuduće ima zvati Aranđelovac i dao veliki prilog za izgradnju mesne crkve, kneževska svita je bez zadržavanja krenula dalje. Malo ko je mogao da nasluti da je njegovu zlovolju podstakla noćašnja oluja, tako jaka, zabeležili su hroničari, da nešto slično nisu upamtili ni najstariji meštani. A šta se zaista dešavalo tokom prethodne noći možda bi zauvek ostala tajna da nije bilo beležnice, slučajno nađene vek i po kasnije. 

                                         Nakostrešena kosa

    Iako na beležnici nema imena autora, naša književnica Svetlana Velmar Janković zaključila je da je reč o dnevniku Anastasa Jovanovića, prvog srbskog fotografa i dugogodišnjeg dvoroupravitelja kod kneza Mihaila Obrenovića. On je tu zabeležio (naj)zanimljivije detalje iz političkog i javnog života Srbije, ponajviše iz privatnog života svog velikog prijatelja kneza Mihaila. Zbog toga, verovatno, nije ni želeo da je objavi, jer je knjižica svedočila o brojnim „pikanterijama” vezanim za njegovu suprugu, kneginju Juliju. Zato je, po svemu sudeći, i mislio da će njegov poverljivi razgovor s tadašnjim beogradskim mitropolitom Mihailom, koji ga je zakleo na ćutanje, zauvek ostati tajna. 


                                   Crkva Zahvalnica u Radovanjskom lugu

    „Bio sam letos u pratnji gospodarevoj kad su iz Beograda u Kragujevac putovali”, kazivao je u poverenju mitropolit Jovanoviću, a ovaj docnije zapisao. „Stigao sam s njim na Kiselu vodu i u Vrbicu gde smo prvi konak imali. U noći kada je praznik Svetog Aranđela letnjeg dolazio, između 12. i 13. julia (po starom kalendaru), veliki se oluj podigao. Olujina neviđena. Vrata, prozori, kapije, ograde, sve lupa i škripi. Drveta huče. Noć duboka, svi legli. Gospodar i ja smo u odvojenim kućama konačili. U gluvo doba, evo ti kod mene sluge gospodarevog. Da odmah gospodaru idem. Da se ne oblačim mnogo, što pre da stignem. Kad sam mu došao, nađoh gospodara van sebe. Ni zamisliti nisam mogao da ću ga ikada takvog videti. Kose mu se sede sve nakostrešile, hoda pa sedne.   Opet hoda, pa sedne. Kad hoda, kleca.” 
    Svedočeći o ponašanju kneza Miloša te noći, mitropolit je, tvrdi beležnica, nastavio tišim glasom:
    „Vidiš kakav se oluj podigao, rekne mi. Vidim, gospodaru. Nije to oluj običan, rekne. To duša Karađorđeva mira nema, pa mene goni. Znaš li ti, popo, da se noćas 42 godine navršuje od kako smo Karađorđu život uzeli. Glavu mu od tela odvojili. Iznenada. Moralo se. Na prevaru.  Morao sam, popo. A kakova je to čovečina bila, taj Karađorđe! Kum moj. Ma gdi da sam, popo, u ovoj se noći uvek oluj diže. Svih 42 leta, 42 noći.  I kad sam u Beču, i kad sam u Vlaškoj. Evo sad i ovdi. Krv me njegova opominje oprost da tražim. Ispovedi me, popo, pa da molim gospoda da grehe moje velike oprosti mi.” 
    Jovanović navodi da su do zore molili zajedno, da se knez nije smirio sve dok sutradan Vrbicu nije prekrstio u Aranđelovac. 
  „A oluj kad se smirio?”, pitao je Anastas mitropolita. 
  „Pred zoru, kad smo se u molitvi i gospodar i ja utišali. A onda je došla zora. Ni daška vetra, ni oblačka. Dan svetao, rodio se.” 
    I pored svega, knez Miloš je slutio da će to biti od male pomoći. Još od smrti sina prvenca Milana, koji je umro 1838. godine, nakon dvadesetak dana vladavine, plašio se da od svega onog za šta se borio, otimao, čak i ubijao, neće ostati ništa. Znao je da od Mihaila neće dobiti unuka. Slutio je, izgleda, i tragediju u Košutnjaku. Zabranjivao je da se sin kreće sam, bez zaštite, po šumama i pustarama. 

                                      Pred vratima Pokajnice

    Karađorđe je, zajedno sa svojim pisarom Naumom, ubijen na spavanju, na imanju Draginja Vojkića, u Radovanjskom lugu, nadomak Smederevske Palanke. Glava koja je devet godina vladala Srbijom, sekirom je odvojena od tela na Aranđelovdan, 26. jula 1817. godine i poslata sultanu u Carigrad. Tela su zakopana u neposrednoj blizini mesta ubistva, ali se, po narodnom verovanju, nisu smirila u grobu. Zločin koji je naredio jedan, a sproveo drugi kum, izbegao je ljudskom zakonu, ali onom drugom, božanskom, izgleda da nije mogao. 


                                                      Crkva Pokajnica

    U brojnim legendama koje su se prenosile s kolena na koleno do tančina je prepričavana sudbina Karađorđevih ubica. Iako većina ovih priča nije imala istorijsku potvrdu, služile su kao nauk budućim generacijama da nijedan zločin ne prolazi bez kazne. 
    Prvi je, prema narodnom predanju, stradao nesrećni Dragić, seljak iz Radovanja, na čijem imanju se ubistvo i dogodilo. Iako savremenici tvrde da ništa nije znao o zločinačkim namerama kneza Miloša i vojvode Vujice Vulićevića, sudbina njegovih nesrećnih gostiju kao da je pratila i njega. Bezglave prikaze sretao je svuda, a gde god bi se pojavile, voda i zemlja bi postajali neupotrebljivi. Izvori bi presušili, bunari postali zagađeni, stoka je bez vidljivog razloga umirala. Za nekoliko godina Dragić je od imućnog čoveka stigao do prosjačkog štapa. 
    Još veću muku imao je Nikola Novaković, vojvodin momak koji je ubio vožda. Dok su se seljacima iz Radovanja utvare samo prikazivale, on ih je, izgleda, nosio u sebi. Brzo se rastavši s razumom, kazuje legenda, mahnito je lutao selima boreći se sam sa sobom. Dve godine nakon zločina, dok je hodao besciljno pored Rasine, zemlja se odronila i nesrećni čovek pao je u reku. Zemlja ga, kaže narod, nije htela. Izgleda, međutim, da ga je voda jedva dočekala. Boreći se da dođe do daha, Nikola nije primetio da je upao u jaz koji ga je vukao ka vodeničnom kamenu.  Jezivi krik koji se nakon toga čuo godinama je, prepričavali su svedoci, dizao kosu na glavi slučajnih prolaznika.
    Vojvoda Vujica brzo je shvatio da tu nisu „čista posla”. Zato je i požurio da sa svojom savešću što pre „izmiri račune”. Izgradnja crkve Pokajnice i bogat prilog trebalo je, verovao je, da speru grehe prošlosti. U početku je izgledalo da će tako i da bude. Ne zadugo. Porodične tragedije nizale su se jedna za drugom, ali i nepoznata kožna bolest koja ga je napala, bili su dovoljan razlog da ljudi počnu da ga izbegavaju. Nisu ga posećivali, još manje primali u kuću. Samoća je počela da ga razdire. A onda su došli „gosti”. 
    U prvo vreme samo noću, kasnije i danju. Kad god bi zatvorio oči, pred njim bi se pojavljivale bezglave prikaze. Izbegavao je da spava, bežao je od kuće, tražio spas u manastiru. Kad je shvatio da pomoći nema, pomirio se sa sudbinom. Počeo je da se navikava na njihovo prisustvo, prestao je da se plaši, počeo je s njima i da razgovara. Slutio je smrt, ali ona nije dolazila. Telo mu se raspadalo, bolovi su bili sve jači. I kada je već pomislio da je živ zakoračio u pakao, ponovo se setio svoje zadužbine. Poslednjom snagom volje došao je pred vrata Pokajnice.   Jedina želja bila je smrt. Pred sveštenstvom i okupljenim narodom tražio je oproštaj. Za manje od deset minuta, po sećanju prisutnih, ispustio je dušu. 

                                         U Brestovačkoj banji

    Sve ove priče, zavisno od toga koja je dinastija bila na vlasti u Srbiji, podsticane su ili zabranjivane. Sam Miloš, izgleda, nije imao sumnje. O tome svedoči i njegov poslednji Aranđelovdan koji je, 1860. godine, proveo u Brestovačkoj banji. I o tome je Anastas Jovanović ostavio zanimljivo svedočenje. 

                    
                                         Prvo Karađorđevo grobno mesto

    „Nijedno jedito dobro izvestije”, beleži on. „Niotkuda. Iz Brestovačke banje javljaju da je tamo pravi pokor bio. Oluja je krov na kući u kojoj je gospodara Miloša konak čupala i htela odneti. A kuća nova, samo ona u celom kraju od kamena i cigala zidana, krov od čvrstih greda tvrdo uglavljenih, crepom pokriven. Domaćin, stari obrenićevac, dugo je iz Srbije morao izbivati, pa je dugo i u Austriji boravio. Tek pre neku godinu se vratio i tu svoju kuću, najbolju u negotinskoj krajini, podigao. I eto ti sad: sa takve kuće, olujina umalo da krov odnese. Gospodaru Milošu, javljaju, ova nepogoda je škodu nanela i njegovo do prekjuče odlično zdravlje poremetila. Od juče ništa. Ni da ustane, ni da se okupa, ni da jede. Samo u svojoj sobi leži i nikog, osem mitropolita, sebi ne pušta.” 
    Sve do tog Aranđelovdana 1860. godine ostareli vladar je još bio zdrav i pri svesti. Sve do olujne noći u Brestovačkoj banji. Od tog trenutka, beleže hroničari, bio je više „tamo” nego ovde. Umro je 27. septembra, na Krstovdan, ubeđen da ga kum strpljivo čeka.