Ljudska prava u službi geopolitike

Pre tačno 60 godina, 3. septembra 1953. godine stupila je na snagu Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovaj dokument postao je važan element u kompleksu međunarodno-pravnih aktova, koji su fiksirali novu realnost posle drugog svetskog rata.

Ipak za minule godine tema ljudskih prava stekla je jasnu geopolitičku nijansu, a poslednjih godina sve češće postaje izgovor za nove oružane konflikte i čak prave ratove. U psolednje dve decenije ustalio se izraz „humanitarna intervencija“ – koliko zvučan, toliko i rasplinut sa međunarodno-pravne tačke gledišta. Pod tom akcijom se podrazumeva mešanje spolja u unutardržavni konflikt u cilju zaštite ljudskih prava. Dovoljno je setiti se oružane intervencije NATO-a u Bosni i Hercegovini 1994-95., u Jugoslaviji 1999. godine, u Avganistanu 2001. godine, u Iraku 2003. godine. Isto se desilo 2011. godine u Libiji i faktički se ponavlja ovih dana u Siriji.

Kako pokazuje praksa poslednje dve decenije, humanitarne parole i prvobitni ograničeni vojni scenario neizbežno se revidiraju u toku same operacije – već bez pozivanja na osnovne dokumente UN. I to nije slučajno, objasnio je za Glas Rusije šef katedre za evropsku integraciju MGIMO MIP Rusije Nikolaj Kavešnikov.

- U politici zapadnih zemalja na vrlo složen način su isprepletani i normativni motivi, tačnije iskrena težnja da se proširi zona demokratije – i praktični motivi, vezani za osiguranje svojih nacionalnih ekonomskih interesa, interesa u oblasti bezbednosti i slično.

Danas Moskva poziva Zapad da umiri strasti povodom Sirije i da odustane od bilo kakvog mešanja u unutrašnji oružani sukob u toj zemlji. Evo kako je objasnio u intervjuu za Glas Rusije suštinu ruskog prilaza direktor ruskog Centra za društveno-politička istraživanja Vladimir Jevsejev.

- Ruska tačka gledišta je optimalna. Ona se sastoji u tome da obe strane u Siriji – kako radikalna opozicija, tako i vladine trupe, treba da prekinu krvoproliće. To je sasvim razuman prilaz. Datiprilaz ne pretpostavlja korišćenje čak ni stranih plaćenika kojih je sada prilično mnogo na teritoriji Sirije.

Svi regioni humanitarne intervencije Zapada ujedinjeni su svojim geopolitičkim značajem. Među njima je postojanje energenata, strateški povoljan geografski položaj, mogućnosti za razmeštanje vojne infrastrukture, koje omogućavaju da se kontrolišu čitavi regioni. Nije slučajno što u svim tim regionima ostaje vojno prisustvo Zapada, faktički nikako ne ograničeno od strane UN. Očigledno da je sličan razvoj događaja pripremljen i za Siriju, nezavisno od toga šta su našli na licu mesta eksperti UN.

Petar Iskenderov,