Da li se u Rumuniji prikupljaju bodovi za izbore?

U mnogome senzcionalnu informaciju obnarodovao je belgijski internet-portal RTL.be: pozivajući se na izvore u francuskom MIP izdanje je nabrojalo 6 zemalja-članica EU koje po ugledu na Pariz podržavaju vojnu intervenciju u Siriji „čak i bez mandata UN“. Među njima se neočekivano našla Rumunija.

Na rumunskoj političkoj sceni postaje sve užarenije, gromoglasne izjave se čuju jedna za drugom. Međutim, pritom postaje sve manje jasno ko u rukovodstvu zemlje konkretno odgovara za spoljnopolitičku problematiku – da li predsednik Trajan Besesku, što bi bilo potpuno prirodno, ili ministar inostranih poslova Titus Korlacean, što sve više izgleda kao istina. A poslanici nacionalnog parlamenta su, čini se, više zauzeti debatama o unutrašnjoj politici nego spoljnopolitičkim prioritetima države.

Pokušaćemo da se razaberemo u složenoj današnjoj spoljnoj politici Rumunije. Počećemo od teme koja je bolna za rumunsko javno mnjenje, odnosa s Mađarskom. U Bukureštu sa sve većom brigom prate najnovije izjave Budimpešte o Transilvaniji. Zato nije bio neočekivan oštar odgovor predsednik Beseskua koji je Mađarsku nazvao „žarištem nestabilnosti u regionu“ i koji je obećao da će njegova zemlja preuzeti na sebe liderstvo u tome da se Budimpešta postavi na odgovarajuće mesto. Nije tajna da su rumunsko-mađarski sporovi već odavno postali glavobolja za organizacije u koje su stupile ove države (NATO i EU) podsetio je „Glas Rusije“ rukovodilac Centra za spoljnu politiku Rusije Instituta za ekonomiju RAN Boris Šmeljov:

- Razume se, Brisel i NATO utiču na vlade Mađarske i Rumunije pokušavajući da ih obuzdaju od donošenja preterano oštrih međusobnih odluka. Međutim, ovaj proces nije moguće zaustaviti. Članstvo u NATO i EU samo po sebi nije pomoglo i nije moglo da pomogne potpunoj normalizaciji bilateralnih odnosa, nije moglo da otkloni istorijske protivrečnosti koje postoje između Mađarske i Rumunije. Ova protivrečnost neće moći da se reši u vidljivoj perspektivi i mi ćemo postati svedoci sve veće užarenosti u odnosima između ove dve zemlje, a takođe svedoci toga kako će Brisel i zapadnoevropske zemlje tražiti mogućnosti da uspostave izvesnu kontrolu nad situacijom. Međutim, to neće biti jednostavno.

Jasno je da su reči rumunskog predsednika izazvale negodovnje u Mađarskoj. Međutim, među kritičarima Beseskua se nije pojavio niko drugi do ministar inostranih poslova Rumunije Korlacean. Po njegovom mišljenju, probleme ne prave mađarski političari, već sam Besesku. „Izjave predsednika o tome da će Rumunija preuzeti liderstvo u vršenju pritiska na Budimpeštu stvaraju opasan problem u međunarodnim odnosima,“ – izjavio je šef rumunske diplomatije. On je čak istakao da po njegovom mišljenju upravo zvanična Budimpešta zauzima odmeren stav u vezi s pitanjem Transilvanije.

Čak i ako se kao olakšavajuća okolnost uzmu specifičnosti unutrašnje političke borbe u samoj Rumuniji – situacija je na ivici apsurda. I sasvim sigurno je da ne doprinosi ugledu na međuarodnoj sceni koji se i bez toga ne može smatrati visokim. Stručnjak Instituta za Evropu RAN Vladislav Belov je podsetio na uzaludne pokušaje rumunskih vlasti koji i dalje traju (zajedno s bugarskim susedima) da izdejstvuju od EU pristanak za priključivanje zemlje šengenskoj zoni. Ne pomažu čak ni skoro ultimatumi koji se primenjuju na zemlje-članice EU da se „izvrši pritisak“ na Holandiju koja po ovom pitanju zauzima najrigidniju poziciju:

- Rumunski zahtev je vrlo realnog karaktera. Međutim, ovo pitanje svejedno neće rešavati rumunska strana, već zajednica država EU, koje i donose odgovarajuće odluke u Briselu. Ako je Holandija stavila veto na rumunsku molbu to znači da ima sve osnove za to, isto kao i kad je Bugarska u pitanju. Ove dve zemlje zasad jednostavno ne ispunjavaju zahteve u pogledu spoljašnje i unutrašnje granice za ulazak u Šengen.

Ipak, problem ne predstavljaju samo Šengen ili nesuglasice između Beseskua i Korlaceana. Sam predsednik Rumunije, čini se, nipošto se ne može smatrati primerom principijelne nesalomivosti, u svakom slučaju kad je u pitanju još jedan važan problem za zemlju, Kosovo.

Rumunija je izjavila da kategorično odbacuje priznavanje samoproglašene nezavisnosti srpske pokrajine još 2008. godine. Od tada je Trajan Besesku više puta potvrđivao ovaj stav nazivajući ga „principijelnim“. U septembru 2009. godine predsednik Rumunije je istakao da je „prekrajanje granica neprihvatljivo nezavisno od toga koja objašnjenja se navode kao obrazloženje“.

Međutim, bukvalno ovih dana Trajan Besesku je primetno pomerio akcente. Govoreći na godišnjem susretu s diplomatskim korom izjavio je da je stav Rumunije u pogledu Kosova postao „elastičniji“. U Prištini su lokalne vlasti i mediji Beseskuove reči ocenili kao svedočanstvo o sve bližem priznavanju Kosova od strane Rumunije.

Upravo u takvoj situaciji se pojavila informacija o tome da je Rumunija spremna da podrži vojne udare Sirije bez mandata UN. Po podacima izvora u ministarstvu inostranih poslova Francuske, na koje se poziva internet-portal RTL.be Bukurešt se našao u vrlo zanimljivom društvu.

To su Danska, koja je poznata po svojoj krutoj, ponekad jednostranoj poziciji u vezi s mnogim međunarodnim pitanjima. To su Letonija i Hrvatska, koje tradiconalno plove evroatlanskim rečnim tokom. Grčka i Kipar, čiji ekonomski problemi i finansijska zavisnost od EU i MMF praktično obe države lišavaju spoljnopolitičke samostalnosti. Prisustvo „jastreba“ Rumunije kad je u pitanju sirijski problem izgleda čudno, posebno ako se ima u vidu delikatnost stava Bukurešta o regionalnim pitanjima kao što su transilvansko, pridnjestrovsko ili kosovsko. Ispostavlja se da je za očuvanje teritorijalnog integriteta u Evropi mišljenje UN za Bukurešt važno, a prema Siriji i nije toliko bitno. Uzgred rečeno, ni Mađarska, ni Bugarska, ni drugi susedi Rumunije u regionu ne žure da se izjasne za vojno rešavanje sirijskog problema.

Pokušavajući da objasni nastalu situaciju u Rumuniji Titus Korlacean je izrazio vrlo umesnu misao o tome da „političari koriste periode zaoštravanja situacije za prikupljanje poena od birača“. Teško je ne složiti se. Samo ne bismo želeli da se ovakvi „periodi zaoštravanja situacije“, bremeniti impulsivnim i protivrečnim odlukama na međunarodnoj sceni oduže. A zasigurno bismo želeli da prođu bez nepopravljivih i tragičnih posledica.

Petar Iskenderov,