Novo istraživanje balkanske problematike u ruskoj istoriografiji

Kolektiv Glasa Rusije dobio je povod da čestita našem kolegi, magistru istorije i starijem naučnom saradniku Instituta za slavistiku RAN Petru Iskenderovu. Objavljena je njegova nova knjiga posvećena balkanskoj problematici, Srbija, Crna Gora i albansko pitanje početkom 20. veka.

O tome koji period ona obuhvata, kao i o glavnim tezama govori autor monografije.

- Knjiga Srbija, Crna Gora i albansko pitanje početkom 20. veka, kao što sledi iz naziva, posvećena je jednom od najaktualnijih današnjih problema. U istraživanju je načinjen pokušaj da se prati tipologija nastanka međunacionalnih konflikata na primeru Balkana, kao i da se analizira pozicija glavnih faktora kako na Balkanu, tako i na međunarodnoj areni, u prvom redu u Evropi. Isto tako pokušao sam da analiziram one modele regulisanja sličnih konflikata koji bi mogli da budu primenjeni između ostalog u pogledu srbsko-albanskih protivrečnosti, ali iz nekih razloga, po pravilu zbog uticaja spoljnog faktora nisu bili realizovani. Ova knjiga je rezultat dugogodišnjeg rada sa dokumentima iz ruskih, srbskih, crnogorskih, albanskih arhiva, kao i iz arhiva Austrije, Italije i drugih evropskih država. Radi se o tome da bez obzira na široku istoriografiju kosovskog problema, ma kako čudno zvučalo, ovaj period nije udostojen posebne pažnje istražiača ni u Rusiji, ni van njenih granica. Mnogo se piše o istoriji Berlinskog kongresa 1878. godine, govori se o balkanskim ratovima 1912-13. godine, o Prvom svetskom ratu. Mada za sada niko nije pratio dinamiku evolucije kosovskog problema, a u širem pogledu odnosa Srba i Crnogoraca sa jedne strane i Albanaca sa druge.

Da li biste mogli da kažete nešto kao dopunu osnovnoj problematici?

- Na osnovu analize dopustio sam sebi da izvedem neke zaključke koji se tiču savremene situacije na Balkanu, kao i uloge velikih sila i neophodnosti da se razgraniče interesi država i naroda.

Ono što vidimo danas dokazuje da razvoj istorije, posebno na Balkanu, teče spiralnom linijom. Mnogi događaji koji se sada dešavaju na Balkanu i koji opet dovode u sumnju postojeći pravni poredak, i čak postojeće balkanske granice, dešavali su se u ovom regionu pre sto godina. I neregulisanost pitanja nije dovela ni do čega dobrog. Danas vidimo da evropske države, čutava međunarodna javnost, počinje da potcenjuje potencijal istog toga balkanskog bureta baruta koje ima običaj da eksplodira jednom u sto godina.

Kada su balkanske zemlje pokušavale da se dogovore između sebe, to je njima polazilo za rukom mnogo bolje nego kada su na scenu stupale vodeće države ili međunarodne organizacije koje često ne samo da nisu znale etničku, istorijsku, religioznu specifiku regiona, već su u stvarnosti pokušavale da iskoriste balkanske narode kao poligon za dostizanje svojih interesa. To se vrlo dobro vidi poslednjih godina. Poznata je izjava nemačkog kancelara Gerharda Šredera koji je rekao da je onaj stav koji je zauzela Nemačka u podršci albanskih separatista na Kosovu omogućio Nemačkoj da igra aktivniju ulogu u iračkoj krizi, i tamo da strože istupi protiv SAD. To je primer kako teorija odvraćanja i protivtežnje koja ima geopolitički karakter omogućava velikim silama da postignu svoj cilj, ne obazirući se posebno na sudbine čitavih naroda.

Može li se reći da se u vašoj knjizi razobličuju neki mitovi i koji?

- Reč je sa jedne strane o tobože programiranosti kosovkskog problema, o istorijski neizbežnim protivrečnostima između Srba i Albanaca u duhu poznate koncepcije sukoba civilizacija. Na drugom polu se nalaze mnogobrojna istraživanja koja su u prvom redu vršena u Zapadnoj Evropi i SAD i koja uopšte odriču bilo kakvu pretnju od strane albanskog faktora. Oni za sve krive srpsku stranu, ne vide ništa strašno u samoproglašenju nezavisnosti Kosova i ne primećuju nikakvu opasnost koja potiče od savremenog albanskog faktora. Pa ipak, kako pokazuje istorija s početka 20. veka, tačnije od pre sto godina, između Srba, Crnogoraca i Albanaca nije bilo istorijski programiranih protivrečnosti koje ne bi mogle da budu rešene kako u okviru tadašnjeg međunarodno-pravnog sistema, tako i na osnovu nekih novih dogovora i integracionih modela. Problem je u tome što na sve učesnike ovih konflikata, kako na srbsko rukovodstvo, tako i na lidere Albance, vršen je jak pritisak od strane spoljnih faktora. On je objektivno doprinosio eskalaciji napetosti i na kraju doveo do toga da oni konflikti koji bi mogli da budu rešeni političkim putem na bazi integracionih modela, formiranja nekih konferderativnih mehanizama, pretovorili su se prvo u balkanske ratove, a zatim, kao što znamo, doveli su do evropskog rata.

U čemu se sastoji osnovni zaključak istraživanja?

- Osnovni zaključak po meni sastoji se u tome da međunacionalni konflikti, poput kosovskog i u celini protivrečnosti između Srba i Albanaca mogu da budu rešene primenom različitih integracionih modela u tom slučaju ako se balkanskim narodima bar ne smeta da se dogovre između sebe. Radi se o tome što kosovski problem nije istorija sukoba Srba i Albanaca. To je istorija prilično desnog međusobnog delovanja, počev od čuvene bitke na Kosovu Polju, kada su se Balkanaci borili ne samo u turskom taboru. Mnogi od njih su bili na strani Srba. Ovo je istorija razvoja albanskog i srbskog nacionalno-oslobodilačkog pokreta koji su u principu imali jednog istog neprijatelja. Šta više meni je pošlo za rukom da nađem zanimljiva dokument koja svedoče o neposrednim pregovorima između rukovodstva Srbije sa liderima Albanaca o sklapanju antiturskog saveza. To se dešavalo u avgustu 1912. godine, tačnije nekoliko dana pre početka Prvog balkanskog rata. Da je sličan sporazum bio skopljen, kasniji razvoj događaja oko Kosova i u celini na Balkanu mogao je da krene sasvim drugim putem. Ipak umešao se spoljni faktor, u prvom redu Austrougarska, koja je tada igrala ulogu svojevrsnog žandarma u Evropi, tačnije istu ulogu koju sada igraju Severnoatlantska alijansa i SAD. Zbog toga pokušaj regulisanja spornih pitnja bio je propušten. I to bez obzira na to što su objektivno Srbi i Albanci imali tada više osnove za antiturski oslobodilački savez nego za uzajamno istrebljenje, uzajamno uništavanje u međusobnim konfliktima.

Ako se govori o arhivima, čiji materijali su bili iskorišteni u knjizi, koji od njih se mogu izdvojiti posebno, na koje dokumente treba obratiti posebnu pažnju?

- U Rusiji se vrlo zanimljivi fondovi nalaze u arhivu spoljne politike Ruske imperije. Bez obzira na to što je arhiv dobro poznat istražičima, mnogi njegovi fondovi još čekaju svoje naučnike, istraživače. Što se tiče Srbije, meni je pošlo za rukom da nađem interesantna dokumenta u arhivu Srbije. Osim toga, mnogi dokumenti, tako je ispalo da oni imaju razjedinjeni karakter i isplivavaju na najneočekivanijim mestima: u vojno-istorijskim arhivima, u ličnim arhivima pojedinih diplomata ili vojnih poslenika, čak u privatnoj prepisci. Između ostalog analiza prepiske diplomata tog doba, ruskih izaslanika i u Srbiji i u Crnoj Gori, ruskog predstavnika međunarodne kontrolne komisije za Albaniju Petrjajeva pokazuje da je upravo u svojoj privatnoj prepisci on bio mnogo otovreniji. I mada u svojoj diplomatskoj delatnosti morali su da realizuju spoljnopolitčki kurs između ostalog Rusije, u celini oni su možda čak duboko razumevali situaciju na Balkanu, bolje nego neposredno ruski spoljnopolitički resor. To je opet posredica da su balkanski problemi bili uklopljeni u opšti sistem međunarodne bezbednosti i međunarodnih odnosa u Evropi, i velike sile na zvaničnom nivou su ih razmatrale kao jedan od elemenata opšteg sistema odvraćanja i protivteže, koji je više ili manje funkcionisao posle Berlinskog kongresa 1878. i koji se srušio na leto 1914. godine.

Kakvi su vaši stvaralački planovi?

- Materijal koji sam sakupio mnogo je širi nego što mi je pošlo za rukom da izložim u okviru ove knjige. Zato je u planu da iskoristim problematiku balkanskih međuetničkih i međukonfesionalnih konflikata kako bih se potrudio da analiziram istorijsku tipologiju međuetničkih konflikata u celini ne samo na Balkanu, već i u drugim sličnim regionima kao što je Pričernomorje, Kavkaz, i slično, i na toj osnovi da se potrudim da izradim neke modele analize međunacionalnih konflikata, a što je najvažnije perspektiva njihove realizacije na osnovu pre svega integracionih modela. Po meni, Balkan ima mnogo zajedničkog u tom pogledu sa širom geopolitičkom nestabilnošću o kojoj sada govore, i poređenje iskustva rešavanja ili nerešavanja kosovskog ili bosanskog problema daje mnogo za razumevanje situacije, recimo u Pričernomorju, Pridnjestrovlju, Zakavkazju i drugim regionima. Tako će to biti tipološka analiza koja će omogućiti izradu modela regulisanja sličnih kriza nesumnjivo uzimajući u obzir njihovu nacionalnu specifiku.

Grigorij Sokolov,