Centi za oteta jutra zemlje Srba na Kosovu

Najveća američka vojna baza posle rata u Vijetnamu sagrađena na privatnim parcelama proteranih Srba. Nepristojna ponuda od 15 evro-centi za kvadratni metar godišnje.

Najveća američka vojna baza izgrađena posle vijetnamskog rata, '“Bondstil“ na Kosovu i Metohiji, nalazi se u selu Sojevo kod Uroševca, na šestom kilometru puta prema Gnjilanu. Selo Sojevo je do NATO agresije na Jugoslaviju bilo mešovito, naseljeno i Srbima i Albancima, a danas se ovde na skoro dve i po hiljade hektara srbskih privatnih njiva nalazi utvrđenje koje su sami američki marinci prozvali „Diznilend na Balkanu“.

O tome koliko je bio grandiozan ovaj uzurpatorski poduhvat dovoljno govori podatak da je u okviru „Bondstila“ izgrađeno 25 kilometara puteva, više od 300 stambenih zgrada, helikopterski hangari, heliodrom, sportske hale i tereni, tržni centar.

Srbi iz Uroševca, koji su posle NATO bombardovanja 1999. godine proterani iz svojih domova, a na čijim je imanjima je sagrađena ova vojna baza ni 14 godina posle početka američke okupacije Kosova i Metohije ne mogu da se vrate na svoju zemlju, niti da saznaju ko je gotovo besplatno ustupio Amerikancima njihova imanja.

Teritorija za „Bondstil“ je zauzeta odmah po ulasku američke vojske na Kosovo u junu 1999. godine. Srbi koji poseduju kompletnu dokumentaciju da su vlasnici imanja i imaju tapije na svoju zemlju, o ovoj otimačini su odmah obavestili Ujedinjene nacije, Unmik, ambasadu SAD u Beogradu i Prištini, Vladu Srbije i ostale nadležne. Njihova nekada plodna zemlja je pretvorena u pustinju, na kojoj su izgrađeni američki vojni objekti, a većini niko nije plaćao nadoknadu.

U „Bondstilu“ su Srbima u početku govorili kako su mislili da je u pitanju državna imovina, a ne privatna, zatim su obećavali da će se potraživanja vlasnika rešiti između država (?!?), da će im neko plaćati pristojnu kiriju, ali su to sve ipak bile samo prazne priče u koje Srbi nisu poverovali. Zato su pre nekoliko godina rešili da pravdu potraže u Međunarodnom sudu u Strazburu, ali odgovor ni odatle nisu dobili. Ovi Srbi su još dodatno ogorčeni jer iza njih kao vlasnika otetog privatnog zemljišta na Kosovu i Metohiji nije stala ni jedna dosadašnja Vlada Srbije.

Amerikanci su sagradili još jednu bazu kod Dragaša koja, samo manja po površini, u pravnom smislu ne predstavlja ništa blaži prestup od “Bondstila”, jer je i ona sagrađena na otetim privatnim imanjima proteranih Srba sa Kosova, a kojima je Kfor svojevremeno dao krajnje nepristojnu ponudu za godišnju naknadu od 15 euro-centi za kvadrat plodnih oranica, i to bez prava žalbe i eventualnog neslaganja sa ovako bezobraznim i siledžijskim potezom.

I nažalost, nije to jedini primer bahatosti Kfora prema srbskoj imovini. Sredinom juna 1999. godine, u 27 stanova proteranih Srba u Prizrenu, uselili su se nemački pripadnici takozvane “Multinacionalne brigade jug ” i u njima ostali naredne četiri godine, bez plaćanja kirije i ijednog eura obeštećenja vlasnicima. Zvaničnici Kfor-a su tada izjavljivali da će platiti zakup, ali samo onim osobama čije vlasništvo potvrdi Agencija za stambena i svojinska pitanja, koju je tada osnovao specijalni predstavnik generalnog sekretara UN. Onda su, pozivajući se na navodnu neobaveštenost da su ovi stanovi u vreme kad su ih zauzeli, bili u privatnoj svojini, rekli da nemaju obavezu da srbskim vlasnicima plaćaju zakup za prethodne četiri godine, pošto je tobože Kfor za to vreme ulagao u njihovu imovinu i time poboljšao njen kvalitet, pa je na kraju ispalo da vlasnici - Srbi, u stvari, Kforu treba da nadoknade troškove zbog uzurpiranja njihovih sopstvenih stanova.

Vrhunac bezobrazluka je da je nastavljajući dobro poznate tradicije mnogih okupatorskih armija, specijalni predstavnik generalnog sekretara UN na Kosovu svojevremeno doneo uredbu prema kojoj Kfor i Unmik i njihova kompletna imovina, fondovi, sredstva i osoblje, uživaju imunitet u svakom pravnom postupku. Doduše, u toj uredbi je napisano i da postoji mogućnost da Kfor i Unmik odgovaraju u slučajevima kad su njihovi predstavnici odgovorni za gubitak ili oštećenja imovine, nečije povređivanje, bolest ili nečiju smrt, ali i u tim slučajevima zahteve za obeštećenjem rešavaju njihovi organi po svojim pravilima.

Uništenja i oštećenja srpske imovine bilo je proteklih godina i u Peći, Dragašu, Prizrenu, u opštinama Vučitrn, Košutovo i Zubin Potok. U Košutovu su pripadnici danskog Kfora svojevremeno uzurpirali zemlju i objekte, oštetili ih i onda napustili, bez ikakve dozvole i naknade srbskim vlasnicima, a sudski procesi koji su tom prilikom pokretani završavani su u ćorsokaku, jer su se uglavnom lokalne vlasti pozivale na Kfor, a on kao u ping-pongu vraćao lopticu na odluke opštinskih vlasti, i sve to van ikakve pravne logike.

U „Bonstilu“ je svojevremeno boravilo i po 5.000 američkih vojnika, dok ih danas ima svega nešto više od 700. Tu radi i oko hiljadu lokalnih civila, ali kroz njega godišnje prođe i preko tri hiljade prostitutki, koje tu dolaze zahvaljujući gomili dolara, ali i direktnoj umešanosti kosovske carine i policije u trgovinu belim robljem.

U poslednjih godinu dana se dosta pričalo i da će „Bondstil“ biti zatvoren, jer je redukovan broj vojnika koji tu borave, a njegova teritorija ograđena bodljikavom žicom poprilično smanjena i pojedine barake demontirane i vraćene nazad u Ameriku. Kao rok pominjan je jun ove godine, ali za sada su Amerikanci tu gde jesu, bar do sredine 2014. godine. Uzurpirana imovina će Srbima verovatno biti vraćena, ali je veliko pitanje da li će srbski vlasnici nekadašnjih plodnih oranica ikada dobiti pristojnu nadiknadu za bezmalo 15 godina uzurpacije, ili će još morati Pentagonu da plate američka ulaganja u njihove sopstvene parcele, na kojima će Amerikanci ostaviti sve ono što ne mogu da demontiraju i odnesu, poput izgrađenih puteva, heliodroma i sportskih terena.

Igor Gojković,