Pokvareni radar Baraka Obame

Skandal povodom američkog špijuniranja bliskih saveznika, kancelara Nemačke Angele Merkel i predsednika Francuske Fransoa Olanda, stiče nove detalje. Početkom ove nedelje, ispostavilo se da je ANB prisluškivala telefonske razgovore nemačkog kancelara od 2002. godine pa do ovog leta. Između ostalog, kako saopštavaju nemački mediji, Obama je bio dobro upoznat sa tim. Bela kuća to poriče. I ispada da predsednik ne zna šta radi njegova obaveštajna služba.

U Vašington kreće grupa eksperata MUP-a i službe bezbednosti Nemačke BND, kao i njihove francuske kolege. Oni treba da utvrde razmere špijunaže i da dboiju garancije da se nadalje takva špijunaža neće vršiti. Evropljani bi hteli da potpišu sa Vašingtonom neki sporazum o nešpijunaži ili no-spyagreement. Šta će od toga ispasti, niko ne može da kaže. SAD još nikada nisu davale pismene garancije koje bi nekako mogle da vežu ruke njihovoj obaveštajnoj službi.

U Berlinu, Parizu i Briselu u međuvremenu govore o revidiranju sporazuma o razmeni informacija sa SAD i odlaganju sklapanja novih. Kako se izjasnila Merkel, prvo treba obnoviti poverenje.

U Evropi poverenje prema Obami je potkopano do te mere da neki listovi iz Nemačke i Francuske ne bez zajedljivosti pišu: Obamina ličnost naglo se približava stepenu neprijatnosti koju je Stari Svet nekada osećao prema njegovom prethodniku Džordžu Bušu mlađem. I zaista takve oštre prekore povodom špijunaže na račun Bele kuće u Obamino vreme nike čuo čak ni Buš mlađi.

Ruski eksperti istina savetuju da se ne proširuje pogoršanje odnosa Evrope sa administracijom Baraka Obame na osnove odnosa Evropa-SAD u celini.

Ovi saveznički odnosi su previše jaki da bi moglo da se govori o nepovratnom gubitku poverenja, smatra analitičar Instituta za strateška istraživanja Vladimir Kozin. Ali ovakvo poverenje će morati dugo da se obnavlja.

- Mislim da će evropski saveznici SAD postaviti pitanje o tome da se takvo totalno praćenje, praćenje lidera evropskih država od strane SAD ili uz pomoć SAD više ne vrši. To je bio za evrpljane vrlo snažan moralni udarac pesnicom u nos. Naravno, to nikome nije prijatno. Ali teško da će se oni odlučiti na obustavljanje razmena informacija sa SAD.

Skandal se pojavio ne zato što specijalne službe SAD špijuniraju čitavu Evropu: to se odavno i dobro zna, ističe ekspert Instituta za humanitarno-politička istraživanja Vladimir Salatinov. Evropa je bila šokirana drskošću i razmerama špijunaže.

- Otkrivene činjenice su naravno snažno pogodile aktualnu američku administraciju. Ona sada mora da izgladi skandal, u prvom redu da rehabilituje svoju reputaciju. I što je najvažnije moraće da gradi novi mehanizam delovanja specijalnih službi u toj oblasti. Moraće da uspostavlja određena ograničenja na slobodno obraćanje američkih sepcijalnih službi sa svojim najbližim saveznicima.

Vladimir Slatinov takođe smatra da fundamentalno odnosi Evrope i SAD teško da će se promeniti i da nema reči o prekinu odnosa. Evropa će jednostavno insistirati na građenju transparentni odnosa između obavveštajnih službi Starog i Novog Sveta.

- To je pokušaj saveznika SAD da ograniče previše slobodnu delatnost američkih specijalnih službi pomoću novih pravila i mehanizama. To znači da će niz sporazuma biti ako ne revidiran, onda transformisan. Nije isključeno da će se pojaviti neke nove norme međunarodnog prava. U saradnji Evrope i SAD sada počinje nova etapa – etapa ograničavanja američkog subjektivizma i voluntarizma u prikupljanju obaveštajnih informacija.

Bela kuća se brani na sve načine od rezigniranih evropljana. Pri tome iz administracije stiže jedno nevešto opravdanje za drugim.

Jedan od visokih činovnika administracije izjavio je da ciljevi praćenja (Angele Merkel i Fransoe Olanda) nisu bili označeni na radaru Bele kuće. A sama ANB posle niza raskrinkavanja u nemačkim novinama dala je izjavu u kojoj se kaže da šef ANB general Kit Aleksander nije razmatrao sa Obamom praćenje Merkel i nije ga informisao o tome. Vrlo čudno. Prema praksi u SAD sve velike obaveštajne operacije dozvoljavaju se izvršnim direktivama predsednika. Teško je poverovati da je praćenje Merkel i Olanda, predsednika savezničkih dražva, bilo smatrano takvim rutinskim poslom da nije dospelo na monitore radara Bele kuće.

Kada predsednik neke zemlje ne zna šta radi njegova obaveštajna služba, to je uznemiravajući sindrom. Kako pokazuje istorija, takvo neznanje preti državnim udarima. Americi to naravno ne preti. Ali ako predsednik ne zna da njegova obaveštajna služba špijunira najbliže i najvernije saveznike, to karakteriše Obamu kao ne sasvim kompetentnog šefa države. A ako zna, ali ne priznaje, to ga takođe karakteriše sa ne baš pozitivne strane.

Andrej Fedjašin,