Viktor Slipenčuk: Potrebna je pesnička širina da bi se pojmili svetovi

Udruženje književnika Srbije odavno ne pamti tako sadržajnu i posećenu promociju kao onu prošlog četvrtka, na kojoj su predstavljene knjige „Džingis-kan“ i „Zvezdani spas“ poznatog ruskog pisca Viktora Slipenčuka.

Uvaženog gosta iz Rusije pozdravili su i na promociji govorili ambasador RF u Srbiji Aleksandar Čepurin, akademik Matija Bećković, profesor Radmilo Marojević, pisac Radomir Andrić,. Razgovor sa Viktorom Slipenčukom smo vodili u beogradskom hotelu Tulip In, vlasništvo ruske Metropol grupe.

*Sudbinom određeni ili pojedinačnim energijama oblikovani, naši životi se potpuno razlikuju. Šta je to što je odredilo Vaš život, što ga je učinilo baš ovakvim kakav jeste?

- Oduvek sam znao da ću da postanem pisac, još od detinjstva. Sećam se da su me najbliži odvraćali od te ideje. U vreme sovjetske vlasti pao sam u nemilost zbog svoje potrebe da javno kažem to što vidim. Kao student književnosti učestvovao sam na Saveznoj udarničkoj komsomolskoj radnoj akciji koja je gradila stanove. Tamo se međutim, naša brigada raspala, jer je bilo mnogo javašluka, i cela ideja je bila iskompromitovana. Ja o tome nisam hteo da ćutim već sam otvoreno govorio, i desilo se da sam pao u nemilost tadašnjih vlasti. Sticajem okolnosti u toj situaciji mi je pomoglo nekoliko ljudi, među njima Mihail Gorbačov, Sergej Mihalkov, Sergej Sartakov, autor romana „Filozofski kamen“, i prorektor mog fakulteta Valentin Sorokin. Mihalkov me je jednog dana slučajno pitao zašto sam prestao da odlazim na predavanja, a ja sam mu odgovorio da me ne puštaju. Rekao mi je tada da je svakog dana u to i to vreme na Fakultetu i da slobodno dođem. Sutradan sam po dogovoru otišao kod njega, gde se kao u filmu „Mladost Petra Velikog“ pojavio Mihalkov, za njim cela svita, a on u sakou sa pocepanim laktovima i na grudima Zvezdom heroja. Ulazimo i on me pita šta se to dešava, ja mu objasnim, pokažem mu list „Izvestija“ koji je stao u moju zaštitu, i kažem mu da sam pisao pismo Gorbačovu. On se začudio, zašto sam se baš njemu obratio, jer je Gorbačov tada bio samo jedan od članova Politbiroa, i to najmlađi. „Baš zato što je najmlađi“ – odgovorio sam, jer jedino njega može da interesuju to o čemu pišem. Mihalkov je onda pozvao Gorbačova, koji mu je rekao da prvi put čuje za moje pismo i da ga nikada nije dobio. Tada sam prisustvovao neverovatnom događaju: Mihalkov je Gorbačovu preko telefona pročitao tekst mog pisma, i ubrzo su stvari krenule da se odvijaju pozitivno po mene. Gorbačov je na Aprilskom plenumu postao generalni sekretar CK KPSS, a ja bivam rehabilitovan u potpunosti, i uspevam da završim Fakultet književnosti.

Rekao sam vam već da sam oduvek znao da ću postati pisac, kao seoski momak nisam imao gde da izlazim, nije mi preostajalo ništa drugo nego da čitam knjige. Čak su me i u školi grdili jer sam i za vreme časova, pod klupom čitao knjige. Toliko sam čitao da sam smatrao da su pisci najbolji ljudi. Danas verujem da su pisci u čitavom svetu jedna velika porodica, ima nas malo, ali je naša uloga ogromna. To bratstvo pisaca treba da postoji ujedinjeno. U svakom trenutku neki novi mladi ljudi u nekom kutku planete čitaju knjige koje će i njima oblikovati i približiti svet.

*Zašto baš knjiga o Džingis-kanu?

- Za čitavu Evropu i sve zemlje koje je pokorio, Džingis-kan je bio samo agresivni, krvožderni osvajač, i mi o njemu kao o značajnoj istorijskoj ličnosti ne želimo čak ni da razmišljamo. A sve se desilo po dobroj staroj teoriji slučaja. Bio sam u armiji, i tamo upoznao Valerija Čuptina, bio je Altajac po nacionalnosti. Njegovi idoli su bili Staljin i Džingis-kan, obojica niski rastom i krivonogi, kao i on. A ja sam Valerijem bio ushićen, jer je pisao lepe stihove dajući poseban značaj svom malom narodu, jednostavno je hteo da stvori nešto za svoj narod. On me je upoznao sa klasicima altajske literature, kao što je to bio Lazar Kokašev. Sećam se da su mi se već tada, u punoj inspiraciji, javile dve strofe o Džingis-kanu, nisam znao šta sa njima da uradim, pa sam dopevao ostatak. Od te dve strofe, malo po malo, shvatio sam da sam napisao celu poemu. Kada je poema bila gotova, pojavio se problem kome da je dam da je pročita. U celoj diviziji bilo je samo 11 ljudi sa visokim obrazovanjem. Među njima i slikar Petja Kirilov, koji je pravio neverovatne grafike. Pročitao sam mu poemu i ona mu se tako dopala, da je odmah uradio grafiku zauzvrat. Međutim, kada sam se vratio kući iz vojske, poema nikoga nije interesovala. Bila je toliko daleko od života. Čak se i meni čini iz današnje perspektive, da nikada ne bih uzeo da pišem takvu poemu. Baveći se Džingis-kanom shvatio sam da on nije bio samo osvajač, već je pre svega bio zanimljiv čovek. Kao dečak odrastao je sa divljim ljudima i morao je da bude vaspitan u tom istom duhu. Danas se smatra da je Džingis-kan jedan od najuticajnijih ljudi svog milenijuma. U tom čoveku je bilo nešto veliko, nosio je svoju zvezdu. Kinezi su mu zahvalni jer je ujedinio Kinu i tadašnjih 50 kineskih jezika. Bio je veliki čovek, stvorio je imperiju koju je od centra do krajnjih granica trebalo prelaziti godinu dana. Činjenica je da je Kan bio nepismen, ali su zato svi njegovi unuci bili pismeni, zahvaljujući njegovim naporima. Pored njega su sve vreme bili najumniji kineski filozofi. Njegova imperija je bila najveća u to vreme i okrenuta progresu, inovaciono nastrojena. Katapult je, recimo, njihov pronalazak. Ne zaboravimo da su u to vreme i neki evropski vladari takođe bili nepismeni, poput vladara Francuske. Sa druge strane ruski akademik Janjin je pronašao u Novgorodu tekstove iz 11. veka koje je pisao sedmogodišnji ruski dečak. A opet, kada već razgovaramo na tu temu, pismenih je i danas mnogo, ali je pametnih znatno manji broj.

* Najteži posao za svakog prevodioca je prevod poetskog dela. Naravno, tu uvek govorimo o prepevu. Kako je Zoran Kostić prepevao Vašu poemu sa ruskog na srbski?

- U Burjatiji, koja se graniči sa Mongolijom, i čiji su stanovnici Mongoli, saznanje da je poema prevedena na još jedan strani jezik izazvalo je oduševljenje. A kako je doslovce prevedeno na srbski ja to ne mogu da znam, ali prepoznajem odgovarajuću melodiju svoje poeme na drugom jeziku. Znajući da je Zoran Kostić prevodio Puškina, nemam razloga da sumnjam u kvalitet prevoda. A objavljivanje paralelnog teksta na oba jezika može sebi da dopusti samo prevodilac izuzetnog umeća. To samo potvrđuje kvalitet prevoda. Jedino pesnik može da prevodi pesnika, a Zoran Kostić je izuzetan pesnik. Pasternak je recimo preveo Hamleta, a mi se i danas koristimo tim prevodom.

* Prvi put ste u Srbiji?

- Da, prvi put. Proputovao sam mnoge zemlje po svetu, dok sam bio mornar i ribolovac, ali u Srbiju nikako nisam mogao da doplovim, nedostatak mora me je sprečio. Moje knjige sam već promovisao u više zemalja, za promociju u Vijetnamu je neko iskopao tekst o tome kako sam sa grupom vojnika napisao pismo pretpostavljenoj komandi da želim da učestvujem u Vijetnamskom ratu kao dobrovoljac, protiv Amerikanaca, naravno. I moja promocija je u Vijetnamu poprimila potpuno neočekivani tok. Šta reći srbskim kolegama? Pitao sam se na dolasku. A onda sam prizvao u sećanje svoju knjigu „Zlatna korpa“, nastalu posle četrdeset dana mog boravka u Svetoj zemlji. Izraelac po imenu David me je više puta pitao: kakva je sada situacija tamo kod vas u Srbiji ? Mislio sam da me provocira. Znajući da Izrael uvek podržava Amerikance, odbrusio sam mu da Amerika ne ratuje protiv Miloševića, već da sa lica zemlje hoće da izbriše srbski narod, jer je baš taj narod bio cement koji je povezao sve ostale narode u Jugoslaviju. Naravno, objasnio sam mu da ako se sve to sa Srbijom nastavi, da će se Ujedinjene nacije raspasti i da će se dovesti u pitanje i njihova rezolucija o stvaranju izraelske i arapskih država. Video sam da se prilično potresao. Sledećeg dana mi je poklonio knjigu sa posvetom srbskog patrijarha Pavla, i ispostavilo se da je njegovo pitanje na temu Srbije bilo postavljeno iz potpuno suprotne emocije. Naime, njegova žena je bila Srpkinja, i sa decom se u tom trenutku nalazila u Holandiji, a on, kako reče, osim mene i moje supruge - bližih Srba dugo nije video. A ta knjiga je bila posebna, upakovana sa dve ikone, Presvete Bogorodice Kazanjske i Svetog Geogija koji ubija aždahu. I to je posebno pravoslavno predanje.

* Paralelno u srbskom prevodu pojavile su se Vaše dve knjige. Osim „Džingis-kana“, srbski čitaoci imaju prilike da pročitaju i „Zvezdani spas“, Vašu knjigu iz žanra naučne fantastike.

- Da, to je za mene veoma važna knjiga. Jer, sve to što mi radimo na Zemlji, nema nikakvog smisla ukoliko ne pronađemo izlaz u Kosmosu. Juče su Amerikanci objavili da u Vasioni postoji 30 odsto planeta na kojima je moguć život. To su otkrili uz pomoć teleskopa Kepler, a objavili su zato što toliko podataka dobijaju uz pomoć ovog teleskopa, da prosto ne mogu da ga zaustave u primanju informacija. Više je nego jasno da mi nismo sami u Vasioni. A ko to može danas da oseti i bez teleskopa, talentovani, umni, otvoreni ljudi. Bez umetnosti se niša ne dešava. Potrebna je pesnička širina da bi se pojmili svetovi. I upravo je u „Zvezdanom spasu“ reč o talentovanim ljudima, i to je verovatno Zorana Kostića navelo da odabere baš ovu knjigu za prevod.

* Pesnik Tjutčev je svojevremeno napisao da se Rusija umom ne može shvatiti, već da se u Rusiju može samo verovati. Kakvo je vaše viđenje Rusije danas?

- Uvek govorim u svoje ime i odgovaram za ono što kažem. Tjutčev je sve to lepo napisao, ali kada je to bilo? U suštini sve to ostaje isto, ali traži drugačiju interpretaciju. Možda je došlo vreme da se Rusija baš umom shvati, i odmah mi na pamet pada ideja da napišem na tu temu jedno delo. Hvala Tjutčevu što nam je ostavio da se zamislimo, da nam je vreme da počnemo da shvatamo sebe umom, jer će u suprotnom sve biti drugačije. Ja sam protivnik revolucija, i mislim da čovečanstvo treba da se razvija evolucijom, kao i da smo već dostigli takav stepen razvoja. Jedino što nedostaje jeste da je krajnje vreme da naučimo da drugoga ne samo slušamo - već i čujemo.

Zoran Kostić, Igor Gojković,