Sirijske lekcije za ceo svet

Lekcije građanskog rata koji u Siriji traje već treću godinu su višestruke, tiču se najrazličitijih oblasti – socijalne, međunariconalne, međureligiozne, ekonomske, i last but not least – vojne.

Prognozirana održivost

Više puta se postavljalo pitanje zašto se nije raspala sirijska vojska. Od samog početka rata mnogi stručnjaci su predviđali da će se ubrzo raspasti imajući u vidu njen etnički i religiozni sastav. Sunitska većina stanovništva koja daje značajan deo vojnika davala je mogućnost za pretpostavke o masovnom prelasku vojnih jedinica na stranu opozicije još dok se ovaj pojam u Siriji nije asocirao s terorizmom i ubijanjem mirnog stanovništva. Međutim, vojska je u celini kao organizam ostala sposobna za upravljanje i delovanje – čak i ako je borbena sposobnost pojedinih njenih delova različita.

Odgovor na ovo pitanje koje sam u Siriji postavljao različitim sagovornicima svodio se na jedno: sve moguće varijante događaja u ovom slučaju su za sirijske vojnike i društvo bile gore od sistema koji su sagradila dvojica Asada:

- Imamo prilično strogu vladavinu, ali Asad zna gde su granice i da je ljudima potreban prostor „za sebe“, za zaradu, za život. Njegovi oponenti su u ovom smislu mnogo gori. Ubijajući hrišćane, pa čak i muslimane koji se ne slažu s njima oni već sad pokazuju – vidite šta ćemo učiniti u celoj zemlji kad dođemo na vlast. Ispravna je samo jedna tačka gledišta – naša.

Kroz prozor se vidi Damask – Dimašk-Eš-Šam, jedan od najstarijih gradova na planeti, srce Levanta. Damask se očigledno ne uklapa u kanone „čistog islama“ rođenog u aravijskim pustinjama, a upravo on i najveći gradovi određuju raspoloženje u Siriji. To se lako može objasniti ako se setimo istorije zemlje: Sirija je večna raskrsnica puteva, radionica, pijaca i luka od vremena drevnih Feničana, čijim naslednicima se smatraju Sirijci, pa sve do naših dana. Po ovome se zemlja veoma razlikuje od Irana u kojem je islamska revolucija svojevremeno bila moguća zato što se vesternizovani Teheran previše odvojio od tradicionalne provincije i nije imao težinu koju u Siriji imaju Damask i Alepo.

Alepo je ekonomska prestonica Sirije i grad se danas planski uništava, između ostalog, i zbog ovog razloga. Bande ne mogu da osvoje grad, ali su učinile sve kako bi uništile industriju po obodu grada i u predgrađima. Pritom se velika količina opreme izvozi u Tursku s čije teritorije deluju nezakonite naoružane formacije. Poslovna aktivnost se u mnogome premestila u Damask gde je otvoreno mnoštvo novih sitnih i srednjih preduzeća, tim pre što se u ovoj oblasti vlada sad pridržava još liberalnijih stavova: u uslovima ekonomske propasti ljude ne treba sprečavati da se samostalno prehrane.

Kulturni kod

Većinska religija u Siriji je islam, ali kao što je već rečeno, ona se ne može nazvati muslimanskom zemljom. U drevnoj džamiji Omajada u kojoj će se po predanju odigrati drugi Hristov dolazak, čuvaju se mošti Jovana Krstitelja. I hrišćanski hodočasnici – pravoslavci i katolici – kod mauzoleja s moštima, nedaleko od minbara – katedre imama – nikoga ne čude. Na vratima se u starom Damasku mogu videti i krst, i polumesec, i Davidov štit – u gradu postoji jevrejska zajednica, a na ponekim mestima s daske gleda izrezbarena boginja Ištar. Vera je u Damasku, kao i u svakom drevnom gradu, lična stvar i poštovanje sopstvenih tradicija dugo vremena nikome nije smetalo. Hramovi Damaska, Homsa, Alepa, Tartusa, Malule i drugih gradova s velikim procentom hrišćanskog stanovništva tradicionalno su okupljali svoje parohijane na molitvu dok „oni“ – tako se u Siriji uopšteno nazivaju revnitelji čistog islama, s velikim bradama čudnog oblika – nisu odlučili da ovakvo stanje stvari protivreči njihovoj predstavi o tome kako treba da bude.

Na hramove pucaju iz minobacača, granatiraju ih, jednostavno skrnave i pritom ne zaboravljaju da za sve ove grehove optužuju vojsku. General sirijske vojske koji rukovodi još jednom u nizu operacija u rejonu Malule tvrdi da borbenu avijaciju koristi samo za nanošenje udara komunikacijama bandita i njihovim pozicijama udaljenim od grada.

Stari grad Malula je veoma slab, primena borbene avijacije će ga u potpunosti uništiti, a tamo su kao prvo, stanovnici, a kao drugo ima mnogo kulturnih spomenika. Ne možemo to sebi da dozvolimo.

Teroristi, naprotiv, pucaju i po muslimanskim svetinjama – po istoj ovoj džamiji Omajada. Još jedna pucnjava je odnela živote četvorice ljudi i u njoj je ranjeno još dve desetine i to 29. oktobra, u petak, dan koji muslimani smatraju svetim. Mina je udarila u kaldrmu kod samog zida džamije.

Banditi među kojima ima mnogo stranih najamnika uz podršku određenog dela omladine koja se nije pronašla u životu planski uništavaju „tačke sile“ – mesta koja čuvaju istorijsko sećanje zemlje, informacije o mogućim drugačijim putevima i drugim kulturama. To je pojava istog reda kao i miniranje kamenih Buda Bamijana u Avganistanu. Internacionalnom „čistom islamu“ nije potrebna drevna nacionalna kultura – ni u Avganistanu, ni u Siriji, niti bilo gde drugde.

Ilija Kramnik,