Preko Zlatnog viteza u Crnu Goru

U jednoj od naših emisija govorili smo o nagrađivanju srbskog pesnika Ranka Radovića zlatnom diplomom na književnom forumu Zlatni vitez u Moskvi. Ispostavilo se da je tom događaju prethodio članak u ruskom izdanju Roman-žurnal o književnim večerima u Srbiji. Autor članka je ruska pozorišna i filmska glumica koja radi u čuvenom pozorištu na Taganki, Polina Nečitajlo. Prema rečima glumice, njena putovanja u balkanske zemlje započela su pre 8 godina.

Zajedno sa svojom majkom, Ljudmilom Maljcevom, one su bile pozvane da nastupe na jednom od koncerata u Kampu Vitezova u Rusiji. Veselin Konatar koji je bio na čelu crnogorske delegacije tada ih je pozvao u svoju zemlju.

- Čim spustiš nogu iz aviona, ne vidiš još ni grad, ni ljude, samo udahneš vazduh i shvatiš da je to posebna zemlja. Ova zemlja nadahnjuje na stavaralaštvo. Uz to, moj otac, Dmitrij Nečitajlo, slikar je. On je tamo takođe dobio novi podsticaj za rad. Njegova platna su bila predstavljena na izložbi Crna Gora u slikama ruskih umetnika u Moskvi. Majka i ja zbog svoje profesije imamo posla sa jezikom. I primetila sam da u Crnoj Gori mada su reči slične, one tamo stiču neki novi smisao, oživljavaju. Šta više, meni kao glumici pozorišta na Taganki čija stvaralačka karijera je započela predstavom posvećenom Vladimiru Visockom, ova zemlja je postala još bliža, zato što je Visocki za vreme snimanja filma Jedini put u koprodukciji napisao crnogorski ciklus pesama. A prošle godine majku i mene pozvali su na književni festival u grad Sivac, gde se na otvorenom okupilo mnoštvo pesnika iz čitave Srbije i drugih zemalja sveta. To su zaista najbolja savremena imena: Matija Bećković, Ranko Radović. Kada sam otvorila njihove knjige, videla sam nešto živo, pravo. Razotkrila mi se slikovitost srbskog jezika. I po povratku kući nisam mogla da o tome ne napišem. Moj članak je izašao u našem listu Roman-žurnal. I ispostvilo se da su ga pročitali skoro svi članovi žirija književnog Zlatnog Viteza. I ove godine u Moskvu su pozvali i nagradili srbskog pesnika Ranka Radovića. Meni je to bilo posebno drago, zato što sam prošle godine sama bila dobitnik nagrade na književnom Vitezu, gde su me nagradili upravo za taj članak.

Ako se za Polinu Nečitajlo putovanje u Crnu Goru i Srbiju pretvorilo u članak u književnom časopisu, kakve utiske su ove balkanske zemlje ostavile na njenu majku, glumicu Ljudmilu Maljcevu, koja je između ostalog i kulturolog-istraživač i diplomatac Sorbone.

- Mi smo zbog svoje delatnosti obišle mnoge zemlje Evrope i Azije, ali Crna Gora je za nas otkriće. Oni su reklo bi se evropljani, ali sa druge strane sačuvali su svoje običaje. I zatim mi smo sa Polinom od kozaka, tamo nas je potresla sličnost naših menataliteta. Na primer, žena Veselina Konatara, odličan psihijatar, magistar, stalno je na simpozijumima, ali kod kuće je sve jedno domaćica. Kako ona za sebe kaže: možeš da imaš i 5 diploma, ali kod kuće sve moraš da radiš sama. I prvo gostima na sto stavljaju so i pogaču. Mene je to podsetilo na moju baku na Donu, koja je takođe prvo stavljala na sto hleb. I priče naših naroda su slične. Mi smo se pele na planinu u staroj prestonici Reka Crnojevića i videli da su na vrhu do danas sačuvane signalne vatre, zaštita od napada Turaka. Tačno kao što su kod kozaka bile baklje. To je poseban mentalitet, kada živiš na granici, kada treba da se braniš. Između ostalog lingvisti govore o tome da se upravo na granici čuva čistota jezika i običaja. To je jasno: u ekstremnim situacijama postoji jasan stav o tome da treba čuvati svoje korene.

Verovatno upravo zato im je blizak i festival Zlatni Vitez, među čijim vrednostima su zaštita istorije i tradicije. U studiju Glasa Rusije bio je izveštač Grigorij Sokolov.

Grigorij Sokolov,