Susreti sa muzikom

Nedavno je proslavio svoj jubilej izuzetni muzičar Mihail Rožkov. Gledajući tog energičnog čoveka koji uvereno prebira prstima po žicama balalajke, prosto ne možete da poverujete da je Mihail proslavio 95. rođendan.

Nemam reči da izrazim koliko mi se dopala vaša svirka. Tako sam zavoleo balalajku! – uzviknuo je čuveni pijanista Van Klibern obrativši se Mihailu Rožkovu posle koncerta.

A Jehudi Menuhin na svojoj forografiji koju je poklonio Rožkovu napisao je: Muzičaru koji je sobom ovaplotio rusku dušu, Mihailu Rožkovu, zahvaljujući kojem sam previževo najuzbudljiviji događaj u životu.

Paganini ruske balalajke – tako je istaknuti nemački dirigent Herbert fon Karajan nazvao našeg čuvenog sunarodnika.

Evo kako se toga seća Mihail Rožkov:

- Sećam se da nam je dolazio Karajan. On je sa svojim orkestrom sedeo u koncertnoj sali Doma družbe. Ja sam dobro svirao. Zatim su me zamolili da za Krajana odsviram Listovu raspodiju. Kada sam odsvirao, Karajan je skočio, izašao na scenu, uhvatio me za ruku i povikao: Paganini, Paganini balalajke! Od tada su počeli da me zovu Paganini balalajke.

Ali ja uvek upozoravam muzičare: oprezno sa klasikom! Nemojte da je uništite. Uzimajte klasična dela koja dostojno zvuče na našim instrumentima. Kao na primer Predivni ruzmarnin Frica Krajslera.

A takvo klasično delo kao Ples sa sabljama Arama Hačaturijana može da izvede samo Paganinii balalajke.

Između ostalog, Hačaturijan se ovako odazvao na interpretaciju svog dela: Ples sa sabljama komponovao sam za simfonijski orkestar od 92 ljudi. Ne mogu da shvatim kako je tako virtuozno on zvučao na trožičnoj balalajki Rožkova.

Balalajka Mihaila Rožkova čuje se u pozadini kadrova mnogih sovjetskih filmova:

- U mnogim filmovima sam svirao. Ponekad gledam televiziju i odjednom se čuje moja balalajka. Ja je odmah prepoznam. Ona zvuči sočno. Trudim se da nežno i umilno zvuči. Moja balalajka se razlikuje od drugih time što obavezno dira srce. Balalajka je narodni instrument. Čak sam naziv podseća na to: balakatь znači lepo govoriti, zabavljati. Sviram u skladu sa prirodom svog instrumenta. Moja balalajka greje narodnu dušu. Sam manir muziciranja govori o karakteru ruskog čoveka.

Balalajka je ušla u Mihailov život od ranog detinjstva. U porodici on je bio osmo dete. Živeli su vrlo siromašno, već od 10 godina dečak je radio kao nosač na železničkoj stanici. Kuća Rožkovih u Nižnjem Novgorodu bula je daleko od mesta gde se Oka uliva u Volgu. Novca da se plati za prelaz nije bilo. Mihail je prelazio Oku plivajući na Nižegorodski sajam gde su svirali orkestri narodnih instrumenata. Ubrzo je dečak sam počeo da svira u dečijem orkestru narodnih instrumenata, gde je naučio da svira skoro sve instrumente. Upravo tada je prvi put uzeo u ruke balalajku.

Kada je Mihail napunio 16 godina i došo vreme da bira profesiju, svom učitelju i rukovodiocu orkestra čvrsto je rekao da želi da bude muzičar i dirigent. 1934. godine Mihail Rožkov je krenuo u Lenjingrad sa se upiše na Muzičku akademiju Musorgski. Na prijemnom je odlučno izjavio da svira sve instrumente i da mora da bude primljen. Dali su mu domru – on je odsvirao, gitaru – opet je odsvirao. Sa balalajkom se budući svetski poznati maestro zbunio – za vreme demonstracije majstorstva pokidale su se žice. Ipak uporni i očigledno talentovani mladić bio je primljen na akademiju.

- Svoju balalajku Rožkov zove Golubica. Nju je 1932. godine napravio čuveni majstor Semjon Sacki. On je znao tajnu raspevanog drveta, išao po šumama i lupkao stabla. Jednom je Jednom je lupnuo prozorske daske i vrata doma tvorca prvog ruskog folklornog orkestra Vasilija Andrejeva i uzdahnuo: bolji materijal za instrument ne može se naći. Tako su se spleli životi Vasilija Andrejeva i Mihaila Rožkova.

Profesionalni muzičari kada slušaju virutozne bravure trostrune balalajke Rožkova dive se: u tim godinama muzičari imaju drvene prste, a Rožkov pravi čuda. Na to 95-godišnji muzičar odgovara:

- Kako bih dobro svirao balalajku držim je svakog dana u rukama od tri do pet sati. Potreban je sakodnevni trening kao u cirkusu. Za profesionalno vladanje bilo kom profesijom obavezan je trening, smatra Mihail Rožkov.

Osim stalnih vežbi na balalajci, muzičar se do danas bavi vidovima sporta koji mu pomažu da sačuva formu, jer oni koji sivraju balalajku stoje sagnuti. Zato se zimi Mihail skija, a leti vozi bicikl. Ide na bazen i šeta se.

Na budućnost ruske balalajke Mihail Rožkov gleda optimistički:

- Pedagoga u klasi balalajke u svim školskim ustanovama ima dovoljno. Svi oni dobro sviraju i vode svoj predmet. I ne oseća se nedostatak zaintresovanih da se nauče tom majstorstvu.

Tako da će balalajka živeti!

Jelena Soboljeva,