Sirija: Amerikanci su se spremali za redovni nepotrebni rat

2013. godine predsednik SAD Barak Obama zamalo nije uvukao zemlju u redovni besmisleni rat na Bliskom Istoku. Međutim, upravo su njemu 2009. godine dodelili Nobelovu nagradu mira «za ogromne napore u učvršćivanju međunarodne diplomatije i saradnje među narodima».

Tada je ta vest kod mnogih izazvala nedoumicu, jer je u to vreme Obama bio predsednik manje od godinu dana, te nije stigao da učini ništa, šta bi zaslužilo tu visoku nagradu. Vervatno, osećajući veliku odgovornost, američki lider je pokušavao da opravda zvanje mirotvorca. Bila je završena iračka kampanja, objavljen termin povlačenja snaga iz Avganistana. Međutim, 2013. godine, da nisu napori ruskih diplomata, sva dostignuća Obame bi postala bezvredna.

Režim Bašara Asada nikada nije izazivao simpatije SAD. Međutim, Vašington se nije mešao u situaciju u Siriji. Iskustvo iračke, avganistanske i libijske kampanje je svedočilo da SAD ne mogu da očekuju ništa dobro od mešanja u konflikt sirijskih vlasti i opozicije. Svesna su toga bila najviše vojna lica. Šef Generalštaba armije SAD general Rajmond Odijerno je izjavio da se smanjenje vojnog budžeta odrazilo na pripremi vojnika, te bi čak i «ograničena intervencija» u Siriji vodila velikim gubicima. Još se ranije protiv vojnog učešća u sirijskom konfliktu izjasnio šef Ujedinjenog komiteta šefova štabova SAD Martin Dempsi. On je objasnio da bi ta operacija bila preskupa, a slabo efikasna.

Međutim, bili su u SAD-u i oni, ko je insistirao na neophodnosti napada na Siriju. To su pre svega kongresmeni-republikanci, koji tradicionalno kritikuju Obamu za mekuštvo. Osim toga su aktivno lobirali ideju vojnog mešanja i neki strani partneri SAD, - kaže ekspert Instituta strateških procena i analize Sergej Demidenko.

- Za napad na Siriju su bile zainteresovane one države, koje su, prema podacima, koje je naveo državni sekretar SAD Keri, bile spremne da plate tu kampanju. To su države Persijskog zaliva, pre svega Saudijska Arabija, zatim Katar. SAD i Zapad inače nisu bili zainteresovani za taj napad, jer su bili svesni da uz autoritarnost i samostalnost režima Asada on nije opasan za zapadne zemlje.

Za sunitske monarhije alavitski režim u Damasku je neprijatelj ne samo geopolitički, već i religiozni. I to, svrgavanje Asada za Dohu i Er-Rijad bi bilo korisno još i zbog toga, što bi time bio oslabljen i Iran – glavni protivnik u tom regionu. Nije ni čudo, kada se 21. avgusta saznalo o hemijskom napadu blizu Damaska, Obama je podsetio da korišćenje otrovnih materija «crvena linija», posle presecanja koje su SAD primorane da se umešaju u sirijski konflikt.

Kada se činilo da je odluka o napadu na Siriju već usvojena, Keri je rekao da su SAD spremne da odustanu od napada, ako Damask uništi svoj hemijski arsenal. Te su reči državnog sekretara čuli u Kremlju i odmah ponudili uzvratni plan akcija. Posle dugačkih napetih pregovora šefova diplomatskih resora SAD i RF sporazum je bio postignut. Damask je počeo likvidaciju zaliha hemijskog oružja, Vašington je izbegao neophodnost da se uvuče u novu vojnu avanturu, Moskva je učvrstila svoj položaj na međunarodnoj sceni.

Artem Kobzev,