BiH decembra 1995 - bez posla i bez iluzija

Najveći problem Dejtonskog mirovnog sporazuma, postpisanog u Parizu 14. decembra 1995. godine, bio je povratak izbeglica i obnova fabrika.

1991. godine u bivšoj Bosni je bilo 945.921 zaposlenih, dok je do kraja 1995. godine takvih bilo svega 338.181. Prosečna mesečna plata iznosila je svega 238 nemačkih maraka, pri tome životni minimum je iznosio 519 maraka. Drugim rečima, dvoje zaposlenih su sa velikom teškoćom mogli da prehrane sebe i svoju porodicu. Šta da se kaže za one koji su izgubili posao i nisu mogli da ga nađu nekoliko godina. Nezaposlenost je postala u glavni socijalni problem.

Novca za njegovo rešavanje vlast jednostavno nije imala, on čak nije bio ni predviđen u državnom budžetu. Međunarodna zajednica mnogo puta je nudila Sarajevu razne varijante pomoći. Ali veći deo finansijske međunarodne pomoći je odlazio na stranu. Obični stanovnik je dobijao mrvice, tako da je jedva sastavljao kraj s krajem zahvaljujući humanitarnoj pomoći. Pri tome Sarajevo je stalno navodilo stranim dobrotvorima uvećane cifre o broju stanovnika u gradu – otprilike za 30-40 hiljada više. Suvišne namirnice i lekovi su dospevali u ruke preprodavcima koji su se obogatili na ratu.

Već u decembru 1995. godine predviđalo se da će se bivši ministri, premijeri i ostali visoki muslimanski činovnici koji su se odvojili od državnih jasli, prekvalifikovati u biznismene. Svi koji su držali niti upravljanja zemljom u svojim rukama potrudiće se da kupe u bescenje ogromna preduzeća koja će donositi na milone maraka prihoda. Glavno je kupiti ono što se prodaje i privatizuje za džabe. Strani investitori su bili spremni da ulažu u Bosnu, ali uz jedan uslov – bez političkog i komercijalnog rizika.

A razaranja i gubitaka bilo je tako mnogo da po ocenama eksperata, regionu bi bilo potrebno najmanje deset godina za obnovu predratnog ekonomskog položaja. Mnogi lokalni analitičari ne bez osnova smatrali su da je "bosansko" stanovništvo najjeftinija radna snaga u Evropi. Bilo je mnogo invalida i nezaposlenih spremnih da rade za 200 maraka mesečno u dve smene bez vikenda. I lokalno rukovodstvo je pristajalo na sve predloge. Zato verzija da će se u bivšoj Bosni smestiti ekološki prljave i svuda zabranjene proizvodnje ili čak veliko skladište radioaktivnog otpada za atomske centrale činila se logičnom. Jer u tim krajevima planina je mnogo, rudnika takođe – zakopaj u bivšem rudniku evropski otpad i uzmi svoj novac!

Zato je o blagostanju u bivšoj Bosni moglo da se sanja dugo i bez bilo kakve nade. Kako bi stanovništvo živelo bar malo bolje bilo je potrebno da se ispune svega dva uslova – lokalni političari više da misle o svojim biračima i da se trude da poštuju pravila Dejtona koja su svi pokušali da revidiraju u svoju korist.

Konstantin Kačalin,