Indija i stabilnost u Južnoj Aziji

Indija pokreće serijsku proizvodnju nove balističke rakete dometa od 4 hiljade kilometara, koja može da nosi nuklearno punjenje. Stručnjaci sa zabrinutošću govore o novom zamajcu u regionalnoj trci u naoružanju. U najgorem slučaju stvar se može završiti lokalnim nuklearnim konfliktom.

Raketa o kojoj se radi nosi naziv „Agni-4“. Posle serije od tri uspešna ispitivanja indijska vojna lica su spremna da je prime u naoružanje. Pritom je pre dve godine Indija uspešno lansirala međukontinentalnu raketu „Agni-5“ koja ima domet od 5 hiljada kilometara. Smatra se da strateške rakete ovakvog radijusa imaju prevelike pokazatelje ako se ima u vidu sukob s Pakistanom. Ciljevi koji najviše odgovaraju „Agni-5“ (isto kao i „Agni-4“) nalaze se na teritoriji Kine. Stručnjak Centra za međunarodnu bezbednost IMEMO Pjotr Topičkanov smatra:

- Razvoj nuklearnih sila Indije ima nekoliko ciljeva. Prvi je suprotstavljanje nuklearnim opasnostima. Ove pretnje ne obuhvataju samo susedni Pakistan, već i Kinu. Da bi se suprotstavila ovim pretnjama Indija je prinuđena da stvori „nuklearnu trijadu“. Vazdušna komponenta ove trijade Indije trenutno se nalazi u izuzetno slabom stanju. Osnovni akcenat je trenutno na nadzemnim kompleksima, a u perspektivi – na silama morskog baziranja.

Klasična nuklearna trijada se sastoji od kopnene, morske i vazdušne komponente (ovakvu trijadu poseduju Rusija i SAD). Čak i pri potpunom uništavanju dve komponente, treća može da zada uzvratni udarac. Indija, osim strateških raketa, poseduje vazdušna sredstva za dopremanje nuklearnog punjenja, na primer, avione Mirage-2000. Osim toga, uskoro će biti gotova prva indijska atomska podmornica koja je u stanju da nosi balističke rakete.

Sa strane sve to izgleda kao pretendovanje na prevlast u regionu i ekskalacija trke u naoružanju, iako se Indusi, naravno, ne slažu s ovakvom ocenom. Vojni stručnjak Viktor Baranec je uveren:

- Indija već odavno pokušava da zauzme dostojno mesto u regionu Pacifičkog obruča. Ona ima niz ozbiljnih teritorijalnih problema. I postoje strateški protivnici, pre svega Kina. Indija ne može da razvija svoje oružane snage ako ne uzima u obzir ove faktore. Ne sme se zaboraviti da Indija poseduje gigantske okeanske prostore na kojima takođe želi da prisustvuje u potpunosti. Bezuslovno, ovde se uzima u obzir faktor Pakistana.

Niz stručnjaka smatra da je regionalna trka u naoružanju dostigla takav nivo kad testiranje raketa s nuklearnim bojevim glavama više ne izaziva posebnu zabrinutost ni potencijalnih saveznika, ni potencijalnih protivnika. Međutim, trka u naoružanju je jedan od faktora geopolitike koji izazivaju najveću destabilizaciju, smatra Pjotr Topičkanov:

- I u Delhiju, i u Islambadu, i Pekingu se kaže da nema trke u naoružanju u regionu. Međutim, vojno-industrijska konkurencija je očigledna. Zasad se Indija, Pakistan i Kina ne osećaju nezaštićenima jedni pred drugima. Nema govora o potpunom paritetu. Međutim, čuva se određena ravnoteža. Ove države nisu sklone ispoljavanju agresije. Međutim, svima je jasno da pojava novih tehnologija stvara nove opasnosti. U principu, pojavljuje se mogućnost za prvi udarac s ciljem razoružanja. Ako vojno-tehničko suparništvo dovede do toga da se neka od zemalja oseti ranjivom, nisu isključeni ozbiljni pregovori o kontroli naoružanja u regionu.

Zasad je dijalog o razoružanju u neodređenoj budućnosti. I uopšte, može li se doktrina nuklearnog zadržavanja projektovati na Južnu Aziju? Indija i Pakistan su susedi, vreme za koje raketa doleće od jedne zemlje do druge iznosi 3-5 minuta, što ne ostavlja vreme za donošenje adekvatne odluke. Iz ovoga proističe nepoverenje među zemljama koje raste zajedno s rastom vojnog potencijala. Poznato je da pakistanske mogućnosti značajno zaostaju za indijskim, ali i Islambad ima sredstava da Indusima zagorča život, ističe Pjotr Topičkanov:

- Glavni akcenat u njegovom raketnom programu se stavlja na krilate rakete i taktično nuklearno oružje. To je jasno. Nikakva protivraketna odbrana koju Indija trenutno stvara, neće moći da zaštiti njenu teritoriju, posebno u blizini indijsko-pakistanske granice, od udara krilatih raketa i taktičkog nuklearnog oružja. Pakistan ne teži ka stvaranju istih raketa koje ima Indija. On ima ograničene resurse, zato daje asimetričan odgovor.

Nevolja je u tome što je trka u raketno-nuklearnom naoružanju s učestvovanjem Indija, Pakistana i Kine u određenim okolnostima bremenita lokalnim nuklearnim konfliktom. U uslovima regiona s gustom naseljenošću čak i ograničena razmena udara će označavati pogibiju nekoliko miliona ljudi u prvim sekundama posle napada i još oko stotinu miliona – u toku prva dva-tri dana posle nje. Od radioaktivnog zaražavanja teritorije, gladi i drugih faktora globalnih ekoloških i humanitarnih nesreća svakog meseca će ginuti 10-20 miliona ljudi. Razmere nesreće treba da otrezne države koje sanjaju o daljem jačanju nadmoći, kad već postojećim sredstvima u potpunosti mogu da ostvare svoje strateške ciljeve.

Sergej Duz,